Косово се сада, после три неуспешна покушаја, поново налази на дневном реду Генералне скупштине Интерпола, која је данас почела заседање у Дубаију, највећем граду Уједињених Арапских Емирата. Земље чланице би у уторак, 20. новембра, требало по четврти пут да одлучују хоће ли та самозвана независна творевина постати чланица међународне полицијске организације.
Чак ни (неуспешна) дипломатска акција Израела и САД да Палестина не постане чланица Интерпола није била таквих размера, као што је акција да се Косово прикључи овој организацији.
Прогласивши једнострану сецесију од Србије 2008, косовски званичници први пут су покушали да постану чланови Интерпола две године касније, па 2015, док су се 2017. године повукли, како је то министар спољних послова такозваног Косова Беџет Пацоли саопштио, из тактичких разлога, а уз подршку САД. Вероватно видевши да је расположење чланица, које су прошле године у чланство примиле Палестину, противно ставу САД, косовски политички лидери одустали су од кандидатуре.
Ове године, очигледно, процењују да се ситуација променила и да имају шансе да лажну државу Косово прогурају у међународну полицијску организацију.
До сада су привремене косовске институције са полицијама света комуницирале преко Унмика. Међутим, ни то их није спречавало да оптужују грађане српске националности за наводне ратне злочине на основу оптужби које су против њих износиле њихове комшије Албанци, који су узурпирали српску имовину.
Оптужбе против Срба би се, евентуалним учлањењем Косова у Интерпол, максимално прошириле, сматра некадашњи директор БИА Андрија Савић. Интерпол окупља скоро све државе-чланице УН.
„Као глобална организација и механизми размене података су много шири и свеобухватнији. С обзиром на политизацију тог чланства треба имати на уму да се свеобухватна спољна и унутрашња политика Косова рефлектује преко њихових полицијских институција у смислу проширења и интензивирања односа према држављанима Србије. Ту постоји велика могућност политичке инструментализације. У том смислу, сарадња са Интерполом даје Приштини могућност за манипулацију“, упозорава Савић.
На штету коју би грађани Србије могли да претрпе од евентуалног учлањења Косова у Интерпол упозорава и политички аналитичар Драгомир Анђелковић. Не може да се предвиди колико ће се људи наћи на албанским списковима и колико ће људи живети у неизвесности, каже он.
„То је озбиљно угрожавање сигурности и егзистенцијалних услова свакога ко је учествовао у одбрани Србије од албанских терориста и НАТО агресије. Свако може да буде оптужен и док се докаже да није крив имаће озбиљне компликације“, сматра Анђелковић.
Са друге стране, према његовом мишљењу, уколико косовска молба за чланство буде одбијена, то би за Србију била велика победа, с обзиром да је приштинска политичка елита у својој јавности створила представу да се ради о једној од одлучујућих битака.
„Ако ту битку Албанци изгубе, сопственом пропагандом, сопственом кривицом, себи ће пуцати у колено, што им битно руши преговарачку позицију у фази када се улази у нешто што би могло да се назове завршницом косовских преговора“, закључује Анђелковић.
Бројне недоумице прате косовску апликацију за чланство у Интерполу. Косово признаје велики број земаља света, али су неке земље повукле своје признање косовске независности. Са друге стране, косовска независност ужива подршку САД и других западних сила које су учествовале у агресији на Југославију 1999. године, што сепаратистима даје ветар у леђа сваки пут када желе да своју једнострано проглашену независност потврде чланством у некој међународној организацији.
За разлику од економских организација, попут Светске трговинске организације, која у чланство прихвата државе, али и посебне царинске територије, Интерпол у чланство прима искључиво државе.
О томе говори и Резолуција број 1, коју је Интерпол усвојио прошле године, како би ближе дефинисао ко има право на чланство. Циљ Резолуције, усвојене на основу студије коју је урадио Интерполов саветник Ханс Корел, био је да се ближе дефинише Члан 4 Устава Интерпола, који предвиђа да организација може да прихвати „сваку земљу“ чија влада подноси захтев генералном секретару организације и ако чланице тај захтев усвоје двотрећинском већином.
С обзиром да Члан 4 не доноси ближе одредбе и критеријуме у вези са условима за учлањење, Корелов документ и Резолуција предвиђају да се реч „земља“ из Члана 4 тумачи као „држава“.
Осим тога, у Резолуцији се наводи да земља која тражи чланство „треба да објасни да испуњава услове за државност“, који укључују „територију, становништво, владу и способност ступања у односе са другим државама“.
„Такође, важан елемент је да ли земља, која тражи чланство, помиње да ли је чланица Уједињених нација или је земља посматрач“, наводи се у Резолуцији.
Заговорници чланства Косова у Интерполу стављају нагласак на речи „треба“ уместо „мора“, као и на формулацију „важан елемент“ уместо „обавезан“ и доводе у питање српску аргументацију да би евентуално чланство Косова у Интерполу створило преседан и правну несигурност.
Према овом тумачењу, формулације у Резолуцији нису императивне и остављају Косову могућност да се прикључи међународној полицијској асоцијацији.
На атмосферу неизвесности хоће ли Косово постати 193. чланица Интерпола утиче и сама процедура гласања. Свака држава на Генералну скупштину долази са сопственом платформом, која је у обавези да уважи и опште, али најпре сопствене интересе.
Досадашња пракса показује да већина држава не открива како ће гласати, без обзира на то да ли се дипломатским каналима обавезала да за нешто гласа или не.
Кворум није услов за гласање о пријему нових чланова — за чланство треба да се изјасни две трећине чланица присутних у сали, што умногоме олакшава посао држави који тражи да буде примљена у Интерпол. При томе уздржани гласови се не броје.
