Данас, више од две деценије после потписивања Дејтонског споразума, новоизабрани представник Срба у Председништву БиХ Милорад Додик залаже се за, како је рекао, одлазак странаца из БиХ, пре свих, високог представника и страних судија.
Подељена су мишљења о томе може ли БиХ преживети без страног мешања и може ли Додик не само да издејствује одлазак странаца из БиХ, већ и да врати ако не сва, онда макар нека овлашћења ентитетима.
Највећа вредност Дејтонског споразума је мир, оно што је лоше, јесте насиље које су над Дејтонским споразумом вршили високи представници, сматра политички аналитичар из Бања Луке Анђелко Козомара.
Додик који је, према Козомариним речима, зауставио насиље високих представника док је био председник Републике Српске, као искуснији политичар од друга два члана Председништва, може то да учини и на нивоу БиХ. Оно што је проблем, јесте то што друга два члана Председништва, Жељко Комшић и Шефик Џаферовић, више верују странцима него свом колеги из РС, сматра Козомара.
„Додиково залагање да оде ОХР и да оду странци из Уставног суда, сасвим је оправдано и реално. У томе он има подршку многих бошњачких и хрватских политичких аналитичара, јер су свесни да толико мешање у унутрашње ствари једне земље не постоји нигде у свету“, сматра Козомара.
Оно што би Додику могло да представља проблем је, додаје Козомара, обећање да ће ентитетима вратити нека од овлашћења пренета на централне органе. За тако нешто му је потребна сагласност друга два члана Председништва, а у овом тренутку не изгледа реално да они на то и пристану.
Почетак враћања овлашћења ентитетима Козомара види и у оснивању Савета за националну безбедност РС. Овај савет би, према његовом мишљењу, могао да прерасте у обавештајну службу РС.
Међутим, тешко је да Додик у првом мандату као члан Председништва врати друга овлашћења ентитетима, каже Козомара.
„Оно што се може са сигурношћу тврдити, јесте да он, док је у Председништву, неће дозволити пренос других надлежности на ниво БиХ. На руку му иде и изјава представника ЕУ у БиХ Ларса Гунара Вигемарка, који је рекао да је прошло време да странци намећу решења за унутрашња питања у БиХ“, каже Козомара.
Тиме је Вигемарк, додаје Козомара, послао индиректну поруку високом представнику.
Хрватски филозоф родом из Мостара Нино Распудић, познат по изјави да је избор Жељка Комшића за хрватског члана Председништва БиХ „последњи чавао у лијес БиХ“, скептичан је у погледу будућности БиХ без присуства међународног фактора.
БиХ је, према његови речима, још увек полупротекторат, где имамо високог представника који има овлашћења да смени било ког демократски изабраног политичког представника.
„Дакле, он је суверен, он је изнад грађана и народа БиХ, иако су они по Уставу, односно Анексу 4 Дејтона суверени. Парадокс те ситуације је што би, какво је сада стање на терену, јер БиХ је једна дисфункционална држава и подељено друштво, одлазак међународне заједнице значио и распад БиХ. С друге стране, деловање међународне заједнице не придоноси нимало стабилности или јачању БиХ“, објашњава он.
Тако су Хрвати у БиХ дошли у ситуацију да им, због наметнутих промена изборног закона и интервенција низа високих представника, Бошњаци бирају политичке представнике, што се догодило на недавним изборима за Председништво БиХ.
„Та помало перверзна ситуација изгледа овако: нема БиХ без присуства и притиска међународне заједнице, а деловање међународне заједнице, пре свега високог представника, додатно дестабилизира оно што је договорено у Дејтону“, закључује Распудић.
Босна и Херцеговина спада међу ретке државе света конституисане међународним уговором. У Европи после Другог светског рата постоји само још један сличан пример — Аустрија, чије су постојање такође гарантовале велике силе.
За разлику од Аустрије, савремена БиХ, конституисана на данашњи дан пре 23 године у америчкој бази Рајт-Петерсон код града Дејтона у Охају, још увек је нека врста међународног протектората.
Њену безбедност гарантују снаге НАТО-а, још увек присутне на терену. И даље је присутан високи представник (ОХР), који додуше дуго није користио „Бонска овлашћења“, која му омогућавају да се меша у унутрашње политичке односе у БиХ. Савет за примену мира још увек одржава редовне састанке, а БиХ је и даље редовна тема на седницама Савета безбедности УН.
По много чему, не само по дуготрајном присуству иностраних војних и цивилних служби, БиХ је специфична творевина. У Дејтону замишљена као држава која се састоји од три конститутивна народа и два ентитета, са слабим овлашћењима централних власти и широким ентитетским овлашћењима, за протекле 23 године прешла је пут на коме су ентитетска овлашћења преношена на централне органе.
Све би било у реду да се то догађало уз сагласност свих страна. Међутим, са преносом овлашћења са ентитета на централну владу била је сагласна у већини случајева само једна страна — бошњачка, док су се друге две, хрватска и српска, томе противиле.
