Председник Путин није случајно истакао један од важних услова за даље преговоре: у случају да два острва ипак буду предата Јапану, на њима никако не би требало да буду постављене америчке војне базе. Зашто је ово критички важно за Русију?
Курилски архипелаг чини 56 острва, која се простиру на 1.200 километара у Тихом океану, од руског полуострва Камчатке до јапанског острва Хокаидо. Највећи део ових острва је ненасељен и представља само комаде стеновитог земљишта у бескрајном океану.
Четири острва, која представљају предмет спора између Русије и Јапана — Итируп, Кунашир, Шикотан и Хабомај су уједно и највећа.
Штавише, њихов положај је такав да то Русији омогућава да, према важећим нормама међународног права, сматра Охотско море својим територијалним, тачније унутрашњим водама. Овај режим регулише Конвенција о праву мора, усвојена 1982. године у УН, чије одредбе кажу да се 12 наутичких миља од обале сматрају територијалним водама државе.
Низ Курилских острва, због чињенице да се налазе близу једно другом (размак међу њима није већи од 24 наутичке миље) затварају линију, па је Охотско море окружено са свих страна руским територијама. Због тога се сматра да је под руским суверенитетом.
Осим тога, пре пет година, УН су званично прогласиле епиконтинентални појас Охотског мора за део Руског континенталног појаса. Стога, у воде Охотског мора нико не може самостално и самовољно да уђе, јер би тиме била нарушена руска државна граница, са свим последицама које би из тога произашле.
А шта у целој овој причи жели Јапан? Токио хоће да поврати ова острва, заједно са Јужним Сахалином, територије које је након Другог светског рата добио Совјетски Савез.
Подсетимо, рат између СССР-а и Јапана је завршен потписивањем такозване Московске декларације 1956. године. У складу са одредбама ове Декларације, ратно стање је укинуто, а успостављени су дипломатски и конзуларни односи и настављени мировни преговори.
Проблем је, међутим, у томе што је у складу са тада актуелним Хладним ратом, Никита Хрушчов желео Јапану да преда на управу два Курилска острва, како би последичним мировним споразумом довео до тога да Јапан прихвати статус неутралне државе.
Ово је као корак разумљиво, имајући у виду да су претходно Швајцарска конфедерација и Аустријска Република годину дана пре тога, односно 1955. године прогласиле неутралност. Па ипак, јапанска стране је, под притиском САД, одбила да потпише мировни споразум. Вашингтон је тада претио да ће ако Јапан прихвати управу над два Курилска острва, Токију бити одузет архипелаг Руко са острвом Окинава, који се тада на основу Члана 3 Мировног споразума из Сан Франциска налазио под управом САД.
Владимир Колотов, директор Института Хо Ши Мина, професор санктпетербуршког државног универзитета, за Спутњик износи свој категорички став да Москва данас не би требало да обраћа пажњу на споразуме постигнуте у другачијим историјским околностима.
„Јапан је држава која је изгубила у Другом светском рату, потписала је капитулацију 1945. године. И тиме је ово питање решено. После свега, накнадно, позивати се на некакве декларације из 1956. године, које је потписао још Хрушчов и које немају обавезујући карактер… Не, ми немамо обавезу да се ослањамо на такве документе. А и сам Хрушчов не само да је направио проблем са Кримом, већ се сада Јапан позива на документе са његовим потписом, то нема смисла. Исто тако, нема смисла чинити уступке држави коју су након Другог светског рата практично окупирали Американци“, изричит је Колотов.
Имајући све ово у виду, наш саговорник се пита зашто би Русија себи правила додатне проблеме на Далеком истоку путем једностраних уступака, и то према држави која је током Другог светског рата била агресор.
„Имам утисак да се воде информациони ратови на више фронтова како би се глобално максимално смањила подршка актуелној руској политици и власти. Москва не би требало да ћути, јер већ имамо јако лоша искуства када нас нападају и у медијима нас, благо речено, не представљају лепо, плус користе инсинуације и претпоставке, а не доказе и чињенице“, резигниран је Колотов.
Осим свега наведеног, руски стручњак сматра да Русија нема никаквих правних основа за једностране територијалне уступке Јапану: „ни за једно острво, ни за два, ни за центиметар“.
„Давати део територије би у овом тренутку било ван памети, тим пре зато што смо у време распада СССР-а изгубили значајне територије, а у те државе су уведене снаге НАТО-а. Део постсовјетског блока је комплет прешао у чланство Алијансе, која сад активно наоружава ове нове чланице. У тим државама Запад активно спроводи модернизацију лука, аеродрома, инфраструктуре, путева, како би што једноставније и брже мога да испоручи велику количину наоружања на руске границе. Никакви споразуми и претходни договори са Западом очигледно не важе“, категоричан је Колотов.
Противници идеје предаје Јапану острва Кунашир и Итуруп објашњавају да би потом амерички носачи авиона такође могли без икаквих проблема да дођу до руских територијалних вода, јер тешко да би Јапан имао нешто против.
Осим тога, у случају предаје, сваком ко пожели био би отворен приступ у рибом богато Охотско море. На острву Шикотан се, рецимо и то, налази руска војна база, а некада се налазила фабрика за прераду рибе, највећа у тадашњем СССР-у.
Валериј Кистанов, шеф центра за јапанска истраживања Руске академије наука, за Спутњик објашњава и да су се осећања самих становника Курилских острва у последње време значајно променила, иако је Јапан користио одређене историјске околности да се приближи совјетским, односно руским грађанима.
Током сиромашних и несрећних деведесетих година прошлог века, током економске кризе и распада Совјетског Савеза, Далеки исток је фактички био одсечен, цене авионских карата су биле астрономске. Народ се, према речима Кистанова, осећао напуштено од стране државе и није чудо што су се чак појавиле и одређене сепаратистичке тенденције, тада су се могли чути позиви револтираних грађана да се формира Далекоисточна република.
„А што се тиче становника Курила, тамо је тек ситуација била јако лоша. Тамо је некада била развијен риболов и прерађивачка индустрија, а општи пад производње и економска криза довели су током деведесетих до великог егзодуса становништва. Део становништва које је остало на Курилима нашло се у великој немаштини и невољи. Такву ситуацију је тада искористио Јапан и почео да шаље такозвану хуманитарну помоћ, која је заправо била минимална. Слали су најосновније животне намирнице, огрев и основне лекове. Међутим, због тог осећаја да их је матица Москва заборавила, људи су помишљали да је боље да постану део јапанске територије, у нади да ће тиме решити све своје тадашње проблеме“, објашњава Кистанов.
Наш саговорник истиче да се не може се рећи да је данас живот на Далеком истоку и посебно на руским Курилима идеалан, али да је све у знатно бољем стању. Кистанов подсећа да се веома много улаже, ради се на побољшању веза са континентом, са матицом. И народ то осећа и разуме. Тако да нема више тог некадашњег осећања локалног становништва да би им „код Јапанаца“ било боље. Напротив, народ који живи на руским Курилима се плаши да ће, ако ове територије буду предате Јапану, они постати грађани другог реда, као што то обично бива са странцима.
„Зато мислим да је ситуација, што се тиче става и мишљења локалног становништва поводом будућности Курилских острва, сада таква да народ не жели да ове територије припадну Јапану. А поводом осталих грађана Русије, чини ми се да већина сматра да Москва није у обавези на било какве уступке. Шта више, анкете показују да преко 80% грађана не жели да Русија учини било какву услугу Јапану. Грађани мисле, како показују резултати испитивања јавног мњења, да би чак и та два мала острва Хабомај и Шикотан, који су поменути у Декларацији 1956. године, требало да остану у саставу Руске Федерације“, закључује Кистанов.
