Пре сто година, 25. новембра 1918. године у Новом Саду одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Баната, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење тадашње Војводине Краљевини Србији.
Председник Матице српске и професор Филолошког факултета у Новом Саду др Драган Станић изјавио је у емисији „Спутњик интервју“ да је присаједињење Војводине Србији припремано практично још од Велике сеобе Срба 1690. године. Србима је приликом доласка у Аустро-угарску привилегије дао цар Леополд, које су подразумевале извесна права у вези са црквеним животом, али и са неким облицима политичког и грађанског организовања. Борба за права Срба у Војводини имала је и успоне и падове, да би уочи Првог светског рата дошло до највеће суспензије политичких права Срба.
„Први светски рат је дочекан на овим просторима са великом стрепњом јер је велика сила била усмерена према Србији и Црној Гори, као српским државама, али и према целокупном српском народу. На Србе се гледало као на дежурне кривце, а једна од кључних парола у том периоду била је да ’Србија мора умрети‘ и она је најнепосредније изражавала шта је политички и војни циљ Аустро-угарске“, подсећа Станић.
Међутим, ратне операције 1914. године показале су да ће смрт Србије и српског народа ићи веома тешко, и то је у извесном смислу будило наде војвођанских Срба, али 1915. и на преласку у 1916. годину, кад је дошло до потпуног потискивања српске војске и повлачења преко Албаније, наде Војвођана су сведене на минимум.
„То се видело не само по понашању непријатеља, него и по лабилном ставу краља Николе, који је покушао да сепаратним миром са Аустријом добије на времену не би ли омогућио некакво преживљавање државе. То је довело до тога да је он збунио и сопствену војску. Није успео да је збуни на Мојковцу, али се на многим другим положајима показало колико то погубно делује на војску, тако да није тачно да је Црној Гори одузета некаква самосталност. Чињенице говоре да је сам краљ Никола радио на поништавању духа отпора и да није успео да јасном политичком идејом води и државу и војску у том периоду“, истиче Станић.
После пробијања Солунског фронта, порасла су очекивања Срба у Војводини и већ у октобру 1918. у Новом Саду водећи српски интелектуалци почели су да се окупљају у Матици српској, где је направљено језгро за формирање Српског народног одбора.
„Постојала је крупна дилема која је, нажалост, оставила превише трага у српском политичком бићу: да ли да се организује улазак у нову политичку заједницу тако што ће се Војводина присајединити Србији, или да се уједињење организује преко државног провизоријума који се почео формирати у Загребу. Ту је дошло до два става — Јаша Томић је био за то да би Срби требало прво да се присаједине са Србијом, а потом иду на формирање јужнословенске политичке заједнице, а Васа Стајић је мислио да преко Загреба треба ићи на уједињавање. Тад се видело да је једини исправан став који је обезбеђивао право српског народа на опстанак на овим просторима онај који је изрекао Јаша Томић“, сматра Станић.
Он додаје да је Јаша Томић једном сјајном формулацијом одговорио Стајићу да не прави никакве штетне потезе, него да прво „обуче српску кошуљу“ а после тога „нека обуче ако хоће и може и југословенски капут“.
Ипак, најважније од свега било је то што је српски народ у Новом Саду на Великој скупштини донео једну зрелу политичку одлуку, у духу става Јаше Томића, да се прво присаједини са Краљевином Србијом а после да се Србија овласти да преговара и у име Срба који живе у Војводини. Дан раније, подсећа Станић, Срем је донео одлуку о „уједињењу преко Загреба“, међутим, после Велике скупштине и Срем је одлучио да се усагласи са одлукама из Новог Сада.
„Нико није порицао идеју југословенског уједињења. Међутим, било је јако важно, и то се видело на Великој скупштини, да се обави српско уједињење. Друга ствар која је важна за Велику скупштину је да то није била само српска политичка идеја, већ и свих Словена који су живели на овим просторима. Врло велики број је био и Русина, Словака и Буњеваца, па и несловенских народа који су пристали уз ову идеју“, истиче Станић.
Према његовим речима, Словени у оквиру Хабсбуршког царства нису могли да обезбеде сва права која су прижељкивали и која су јасно артикулисали 1848. и сви су били изложени доста оштром процесу мађаризације коме су желели да се одупру.
„Чињеница је да је Краљевина Србија развила јаке механизме парламентарног и демократског живота, нарочито од Мајског преврата 1903. На основу тих искустава, мислим да су словенски народи веома много очекивали од уједињавања са Србијом и у њој су видели шансу за сопствени развитак. Зато мањине немају никаквог разлога да буду незадовољне како се поступало са њима зато што су права мањина, поготово у социјалистичком периоду, била загарантована. Та права које су мањине у Војводини имале, посебно од седамдесетих година прошлог века, нигде у Европи нису имале, и то није случајно“, сматра Станић.
Период између два светска рата био је период збуњености Срба у Војводини на националном плану и истовремено и период јачања политичких идеја које је требало да реше питање социјалне структуре друштва и њеног функционисања у погледу класних и социјалних разлика.
„Комунистичка, заједно са хрватском националистичком, усташком идеологијом нанела је један заиста тежак ударац српској националној мисли, а многе од тих заблуда су настале управо због тога што је краљ Александар био спреман да врши разне облике денационализације да би изградио вишенационалну заједницу. Бојим се да је свака Југославија морала почивати на извесним механизмима насиља, јер су постојале разлике биле између народа. На основу такве ситуације, ми можемо данас закључити да би свакако много разумније било да се 1918. донела одлука да се не уђе у формирање једне тако сложене заједнице јер су Срби имали довољно проблема да уједине и сопствени корпус“, сматра наш саговорник.
Кад је реч о Барањи, која је 1918. била део Војводине а после 1945. се нашла у оквиру Социјалистичке Републике Хрватске, Станић каже да је још у оквиру Хабсбуршког царства била део српског политичког простора. До преокрета долази током Другог светског рата и потоњим насељавањем Хрвата из Херцеговине, тако да је временом дошло до промене структуре становништва у Барањи.
Иако у Војводини постоје парламентарне странке које истичу војвођанску заставу која подсећа на аустро-угарску и негирају везе покрајине са Србијом, Станић каже да је њихово упориште у становништву јако мало. Све странке које су покушавале да Војводину одвоје од осталог дела српског народа врло су неуспешно пролазиле кад би излазиле на изборе са тим идејама. Друга ствар је кад комбинују разне идеје, а онда ове сепаратистичке „провуку“ као успутне.
„Такве идеје могу да добију на релативној снази само у специфичним политичким околностима у којима се ради на деструкцији српског народа. То не значи да аутономија Војводине не треба да постоји. Наравно да треба да постоји зато што постоје културолошке специфичности овог простора које треба неговати“, сматра Станић.
Некадашњи председник Матице српске Чедомир Попов, један од наших најзначајнијих историчара, упозоравао је још почетком деведесетих да би издвајање Војводине у некакву засебну целину изван српског политичког простора истовремено значило и њено уништење.
„Војводина не може сама да опстане. Ако би се издвојила из Србије, то би било привремено, до првог растројства до кога би дошло на међународном плану и онда би све рибе наоколо узеле свој део и Војводина, напросто, не би постојала. У том смислу, онда не би постојала ни ова лепа идеја о различитости култура на овом простору, јер ту лепоту је политички загарантовала тек Војводина која је постојала у оквиру Србије и Југославије“, закључио је Станић.
