Раковић овако коментарише изјаву која се могла чути на протестним окупљањима у Косовској Митровици да се чека само нови Рачак и Маркале, па да Албанци окупирају Север.
„До окупације ће сигурно доћи“, не сумња Раковић и објашњава да је циљ да се Албанци изласком на Јариње и Брњак повежу са санџачким сепаратистима, где председник СДА Санџака Сулејман Угљанин попуно отворено говори о великоалбанским плановима.
Угљанин је ових дана председника Албаније Иљира Мету, који је боравио у Рожајама, поздравио на албанском, подсећа историчар у емисији „Спутњик интервју“ уз констатацију да Албанци желе да заокруже простор „Велике Албаније“ који би сезао до Сјенице, при чему би процес обухватио и Македонију, као и Прешево и Бујановац, док „Црну Гору неће дирати док не заврше са црногорским Србима“.
Оцењује и да је потпуно извесно да ће Албанци формирати војску, „можда не сутра, али прекосутра да“, при чему, додаје, главни сценаристи седе у Вашингтону. „А то није ни Трамп ни Помепо, то је дубока држава која је кроз ЦИА и те како овде укорењена. Имају намеру да потпуно подрију наш простор, да нам направе још једно уско грло које би одвојило Србију од Херцеговине. То је био и план Аустрогуарске и Турске — да се направи санитарни кордон и да се српство на Балкану потпуно распарча“, објашњава наш саговорник.
Ипак, напомиње, не значи да ће се то и догодити, али ми морамо да будемо активнији у тој шаховској партији и да играмо мудро.
Новинарка часописа „Српска економија“ Љиљана Сталетовић указује да о плановима Албанаца речито говори пета седница косовске и албанске владе одржана у понедељак у Пећи, која је била корак даље у интеграционим процесима на линији Приштине и Тиране.
„Такозвано Косово и Албанија су од 2009. потписали 19 споразума о сарадњи, углавном из области економије. Не треба заборавити да је Албанија Приштини дала део руке Драч, односно Шенђен за слободну трговинску зону“, каже Сталетовићева.
У самој Албанији, како додаје, иако саосећају са Албанцима са Косова, не би волели да живе у заједничкој држави с њима, али премда разлике међу њима постоје, у циљевима и националним интересима су јединствени.
Коментаришући увођење стопостотних такси Приштине на робу из централне Србије, Сталетовићева каже да је том одлуком доведен у кризу Цефта споразум који је постао „мртво слово на папиру“ те убудуће неће моћи да функционише без темељних реформи.
На седници две владе у Пећи саопштено је и да је циљ да до 2025. Косово и Албанија буду једна држава. По оцени Александра Раковића, то може да се догоди без већих потреса јер се показало да су другим земљама ту везане руке и да Американци воде главну реч.
„Американци виде Албанце као носач авиона, рачунају на њих да подривају овај простор. Исто је радила Аустроугарска, која их је зато и формирала као нацију“, објашњава историчар, који сматра да одговор Србије треба да буде ближа интеграција са Републиком Српском, поред даље борбе за КиМ, која уопште није лака.
Прича о „Великој Албанији“ је и у функцији заокруживања планова НАТО у региону, о чему, према речима Раковића, сведочи и пример Македоније која ће без обзира на вољу грађана изречену на референдуму бити увучена у Алијансу.
„У Македонији ће се све завршити тако што Иванов неће потписати ту одлуку, али они сад имају двотрећинску већину у Собрању, чак и да га опозову, а и ако га не опозову, имплементираће кад он сиђе с власти, па ће улазак земље у НАТО потписати председник Собрања Таљат Џафери као в.д. председника. Иванов ће, нажалост, вероватно завршити иза решетака — човек који је штитио Устав и македонске интересе“, примећује Раковић.
Он не искључује ни могућност да ће БиХ комотним тумачењем и прегласавањем Срба такође бити увучена у НАТО.
На питање каква је улога Кфора који прво није примећивао активности Косовских безбедносних снага а сада има вежбе, Љиљана Сталетовић подсећа да су се на Космету многи злочини над Србима догодили управо пошто је дошао Кфор, а да, с друге стране, Албанци већ двадесетак година у присуству и Кфора и Унмика „тренирају државу“, показују да могу да раде шта хоће и да им нико ништа не може.
„Ипак, они немају државу и не могу да је имају ако им Србија не да, и то је један зачарани круг“, наглашава новинарка.
На питање може ли исход тог зачараног круга бити мировна конференција коју помиње Хајнц Кристијан Штрахе, аустријски вицеканцелар, Раковић изражава уверење да је таква конференција мало вероватна јер, како каже, структуре дубоке државе, Британци и бриселска бирократија, „желе потпуни слом српске идеје“.
„Пре можемо да очекујемо да дође до тоталне војне окупације севера, КиМ где би Кфор дао свој допринос. Код нас је, кад је реч о Кфору, превладала политичка коректност и људи због тога не смеју да изговоре ни оно што мисле: да је то окупациона војска и да ће дати зелено светло својим пуленима Албанцима да раде шта хоће“, сматра историчар.
У таквој ситуацији, оцењује Раковић, маневарски простор Србије је врло узак.
„На крају ипак долазимо до онога: ништа не потписивати и чекати прилику да одговоримо када будемо били у могућности, чекати нову шансу — хладне али не погнуте главе“, каже на крају саговорник Спутњика.
