„То је много раније почело, пре двадесет година, али нажалост, људи то нису примећивали. Србија је на збивања у Црној Гори две деценије гледала као на нешто што је не интересује посебно, а ја тврдим, и могу да докажем, да се никад Косово не би одвојило од Савезне Републике Југославије да се више о томе водило рачуна. Просто, била би потпуно другачија процедура.“
Предигра је била вештачки референдум и чињеница да, рецимо, људи који су рођени у Црној Гори и који имају своје имање у Црној Гори, нису имали право да гласају. Зашто Србија није одлучно тражила да се тим људима дозволи да учествују на референдуму, пита се Булатовић.
Бивши премијер подсећа да је покушавао да убеди људе у Србији да је то само први корак у даље цепање државе.
„Ако не можете да се договорите са једнокрвном, једнородном браћом Црногорцима, како ћете задржати Албанце?!“
На питање како је у Црној гори све тако релативно лако прошло, Булатовић одговара:
„То траје деценијама. И нико није веровао у Црној Гори да ће бити могуће да се нешто тако деси. Сам премијер, господин Марковић, каже да су признали Косово, иако је 85 посто становништва против. Да су ушли у НАТО, иако је народ био против тога. Ја се, искрен да будем, стидим због овога што се дешава у Црној Гори и бринем се.“
Он истиче да је ово тачка размеђа.
„Огроман број људи се слаже да је ово значајан историјски тренутак, да морамо да будемо поносни на Божић на Мојковцу 1916. године, на нераскидиво братство и Срба и Црногораца — фактички једног народа. Али она друга група, која је сада нарочито гласна иако није бројна, ушанчила се. Ту се сад већ губи разум. Онај ко хоће да поништи одлуке Подгоричке скупштине, он поништава свога ђеда, поништава своју крштеницу, он сам се брише из постојања.“
Ипак, Булатовић сматра да поништавање историјског догађаја нема никаквог ефекта, ништа не значи.
„Направиће некакву декларацију, али оно што је за бригу заиста јесте престанак дијалога. Кад се неко учврсти у уверењу, колико год оно блесаво било — а ово је нарочито блесаво — кад покушава да исправи историју, ту више нема аргумената, нема дијалога. То се примиче сукобу који је потпуно непотребан и бесмислен.“
