Игнорисање комунистичке прошлости и социјалистичког самоуправљања социолог др Слободан Рељић, бивши главни и одговорни уредник НИН-а, тумачи као талас антикомунизма, у коме је све што је било везано за бившу Југославију бачено низ воду.
Рељић, аутор есеја о самоуправљању у зборнику „Историја једне утопије“, посвећеног стогодишњици Југославије, додаје да бивша СФРЈ није била земља безвредних ствари а једна од оних којих Јужни Словени не би требало да се стиде је самоуправљање.
У једном културно-историјском смислу, то је једна од највећих вредности европске просветитељске цивилизације. То што се зове економска демократија никад у западним друштвима није остварено и због тога су западна друштва сведена на то да имате право, као у Хајд парку, да говорите шта хоћете у политичкој сфери, али кад дођете на посао, права се своде на минимум.
„Радите само оно што вам се каже и не треба никаква ваша иницијатива ка поправљању тога шта се ради, чак и ако радите глупости. И онда, на крају, што смо и ми доживели, ставите пелене. То је један систем тако подељен да вам је слобода у бесправном говорењу, а са друге стране, имате рад“, истиче Рељић.
Он додаје да су и највећи европски умови, од Хумболта преко Џона Стјуарта Мила до Маркса, разумели да је у европској цивилизацији рад једна од најважнијих човекових способности и особина и да је ослобађајући. Кад се рад претвори у своје отуђење, онда је логично да у капитализму стално постоји идеја активирања економске демократије.
У Југославији је направљен такав експеримент који се звао социјалистичко самоуправљање, које је настало у специфичним историјским околностима после свађе са Стаљином, због чега је „насађено“ на оно што смо имали пре — задругарство.
Светозар Марковић је још у 19. веку поредио однос живота радника у западној Европи и наших у задругама и установио је да је тадашњи ниво и материјални, а посебно морално-људски, био на страни српских радника-задругара.
Систем самоуправљања кога су створили Милован Ђилас и Едвард Кардељ имао је запажене резултате на оба плана. Тај систем је у читавој тадашњој светској елити сматран позитивним, а са друге стране, поборници капитализма су га се врло плашили.
Рељић наводи да је Милтон Фридман долазио у два наврата на неколико месеци у Југославију да изучава самоуправни систем јер га је разумео као нешто што угрожава уобичајени капиталистички систем. Са тим сазнањима, он је направио Чикашку школу која је после убила Аљендеа јер су потпуно разумели ризик увођења радника у управљање.
„Имате и другу ствар, да се приговарало како је то систем у коме ће радници да поједу сву зараду, да нема обнове производње, међутим, то је био систем који је био изразито организован у смислу да је улагао у своју будућност. Једне од шездесетих година, ми смо имали 30 одсто новостворене вредности које је тај систем улагао у своју будућност, а једина земља која је имала већи проценат био је Јапан. Дакле, око тог самоуправљања постоје гомиле пропагандно-идеолошких лажи које се производе“, сматра Рељић.
Он додаје да је један од главних напора ММФ-а у бившој Југославији било уништење самоуправљања. Кад читате Чомског, додаје наш саговорник, онда видите да је бомбардовање Југославије била последица те економске недисциплине коју је Србија преузела из тог система.
„Мислим да се ми без икакве потребе одричемо самоуправљања у оба смисла. Наравно, требало нам је четврт века откад су нам увели екстремно, либерално антиљудски и антихумани капитализам да бисмо схватили да је систем у ком смо живели пружао неупоредиво боље услове и материјалне, а и људске“, каже Рељић.
Додаје да данас живимо у потпуном идеолошком лудилу и почињемо да схватамо да је самоуправљање било озбиљан систем, бољи од данашњег, а да је у рад у самоуправљачким фирмама био неупоредиво ефикаснији од данашњег.
Објашњавајући феномен да се европска левица и данас бави самоуправљањем док се код нас та епизода гура под тепих, Рељић каже да је то исто као што данас идемо у ЕУ, иако тога више нема, тако се и одричемо свега што је било добро у нашој историји, желећи да постанемо нешто што нико не зна шта је.
Ми смо друштво у коме једна елита, која не прелази два одсто становништва, понавља те етаблиране, неолибералне фразе и држи нас у једној ужасној ситуацији у којој се не дозвољава да се мисли ни о добром, ни о лошем. Ми, у ствари, не мислимо ни о чему, сматра Рељић.
У Западној Европи развијају се идеје које морају да ослободе друштво од (нео)либералног капитализма, система који је дотерао ствари до краја. Због тога на западу и има расправа и о југословенском самоуправљању.
„Само што се ми не бавимо тим. Ми смо усмерени на Брисел, на Коцијанчичеву и Могеринијеву, то су једини наши велики извори мисли, потпуно ефемерне појаве у сваком смислу. Кад имамо то, онда ми не знамо шта се тамо збива. А ваљало би нам, било би нам од користи, више него од Коцијанчичеве бисмо сазнали“, каже Рељић.
Југославија је део наше историје и у њој смо имали неке сегменте према којима не треба да имамо позитиван однос, али и друге делове којих не би требало да се стидимо. Југославија није била уопште безначајна творевина, посебно друга, сматра Рељић.
„Она има у различитим деловима света позитивне одјеке и данас, и ми бисмо могли од тога имати велике користи. Ту би требало поделити ствари на нешто чиме не треба да се бавимо и нешто што не треба да се баци. У социјализму се говорило да ми са прљавом водом бацамо и дете, а ми то данас радимо максимално — сву децу избацујемо а остављамо само прљаву воду“, истиче наш саговорник.
За разлику од нас, Руси су превазишли тај проблем самоубијања сопствене прошлости, закључио је Рељић.
