На предстојећем 48. фестивалу Дани комедије у Јагодини глумици Љиљани Драгутиновић биће уручена награда за животно дело. Тим поводом са драмском уметницом, која нам већ деценијама са малих екрана мами осмех на лица и топлину у души, у емисији „Орбита културе“ разговарали смо о значају награде „Златни ћуран“ за целокупно стваралаштво, телевизијским улогама, савременом театру, професору Предрагу Бајчетићу…
Када се каже „награда за животно дело“, како доживљавате ту фразу? Шта за Вас значи ово признање?
— Свако би рекао да је то круна каријере, али кад сам ја у питању, чак и не мислим да је то круна. Верујем да могу још штошта да урадим само ако будем хтела. То је мој луксуз.
Дани комедије, фестивал посвећен ономе што је најтеже изазвати данас код људи, а то је смех. Колико је тешко насмејати данашњу публику?
— Мислим да је некада било тешко насмејати публику. Верујем да је данас много лакше јер публика хрли да гледа комедију. Публика је жељна смеха, јер су им животи лоши. Многих проблема има у породицама, има врло пуно немаштине. Сећам се још за време бомбардовања и непосредно после бомбардовања, кадгод је народ куповао карту, питали су да ли је комедија или драма. Ако је драма, онда не, ако је комедија, онда да. То се баш и није много променило. Некада је засмејати публику било много теже.
А колико је захтевно данас остати глумац уметник? Све се комерцијализује…
— Да. Па ако пристанете на све те услове које нуди овај нови врли свет, онда врло лако можете остати и пливати ту негде при врху, а ако не пристанете на то, онда једноставно будете заборављени.
Били сте једна од првих генерација на ФДУ у класи Предрага Бајчетића. У каквом вам је сећању остао професор који је извео толико глумачких величина?
— То је моја болна тачка. Мој професор Предраг Бајчетић је био до краја живота мој културни духовник. Од њега сам свашта научила, код њега сам се описмењавала, постала глумица. Он је мене водио и кроз даљу каријеру. За све савете сам одлазила код њега и давао ми је онако, право упутство у једној реченици и ја сам покушавала да следим ту реченицу.
Телевизијске серије ипак више него филмови. Због чега? Да ли сте Ви бирали улоге или оне вас?
— Што се тиче телевизијских серија, морам рећи да су оне мене бирале. Недавно сам прочитала интервју Светлане Бојковић у коме је рекла да су филмаџије затворен свет. Дефакто је тако, јер код нас постоји неко неписано правило, а то је да позоришни глумци не играју на филму, велики позоришни глумци не играју на филму. У Русији, на пример, то није случај. Напротив, велики позоришни глумци играју на филму велике улоге.
Једном приликом сте истакли да немате омиљену улогу, али с којом сте се можда највише саживели — Наталија Шћекић, Персида Пантић или можда тренутно, најактуелнија Дана Исидоровић?
— Ви немате много времена да се саживљавате са улогама у серијама, али у позоришту и те како. Позориште је оно које пружа да збиља можете да се саживите са улогом, јер кад изађете на сцену, ту сте на лицу места, до краја присутни и до краја сте неко ко ствара, ако уопште могу да назовем наш глумачки посао стваралачки. Морам да цитирам Зорана Радмиловића који је говорио да су глумци извођачи глумачких радова. Излазак на сцену, отварање завесе, па и дан-данас кад гледам представу је највеће узбуђење. То неко узбуђење изазове адреналин и ви сте онда на тој сцени комплетно неко биће. Заправо сам то ја, Љиља Драгутиновић у неком другом свету — не бићу, свету.
Пуних 25 година смо имали прилику да Вас гледамо на сцени Атељеа 212. Онда сте нагло напустили театар. Кажете да је дошло до засићења? У ком смислу? Који је то окидач за глумца и сигнал да треба да се повуче са дасака које живот значе?
— Нисам ушла у озбиљне године, али много је фактора утицало да одем и да напустим позориште, ја бих опет рекла, на неодређено време. Ко зна? Никад не реци никад, али је ту било много фактора. Између осталог, нестајали су људи са којима сам могла да водим дуге разговоре о позоришту. Нестао је мој велики пријатељ и кум Бата Стојковић, велики пријатељ Петар Краљ, нестао је, отишао Љубомир Драшкић, који је био отац Атељеа 212, нестао је Ђура Санадер, који је радио најбоље светло у „Атељеу“, затим су нестајали и Бора Тодоровић и Гага Николић и најзад Милена Дравић и ја просто као да више нисам имала ту подршку у фигури великог глумца.
Како Ви видите савремени театар? Колико се његов облик мења у односу на период када сте ви били део истог?
— Људи су раније хрлили у позориште. Не могу да кажем ни да данас не хрле у позориште. Само не знам који је то профил људи који је некад одлазио, али ми се чини да је био другачији. Слушала сам једном Егона Савина на телевизији. Питали су га о постмодерни и он је рекао: „Постмодерна је О.К. Немам ништа против, али она броји тридесетак људи. Ја радим класичне комаде и мени су представе увек пуне.“ Поготово мислим да млади редитељи чине велику грешку што беже од класичних дела које могу да ураде, наравно на свој начин и из свог сензибилитета. Беже јер се плаше и, нажалост, то је тако.
Жалите ли за неком улогом коју можда нисте имали прилике да остварите, а тежили сте? Замишљали? Сањали?
— Не жалим ни за једном улогом. Драго ми је што сам одиграла многе, што ми је дато да играм неке добре и велике.
У породици сада имате пуно уметника. И ћерка и зет. Прича ли се у кући о послу?
— Не, они сматрају да сам ја већ нека глумица у позним годинама. Кадгод гледам Вељкове представе, волим да му кажем шта мислим, а он то прими к знању, а верујем да ипак ради по свом.
