С препознатљивом ноншалантношћу, као да говори о нечем обичном и успутном, доајен југословенског и српског глумишта каже да су духовитост и шала обележиле и његову богату, успешну и пола века дугу уметничку мисију.
„Највише волим да се шалим на сопствени рачун, али и на туђи“, открива у разговору за Спутњик и додаје: „некад је то цинично, некад иронично, некад добронамерно, некад и недобронамерно…“
Глумац рекордер по броју наслова које игра — а деси се да игра шест представа у шест дана и то у три државе — недавно је овенчан наградом „Златни ћуран“ за животно дело. О томе да ли му ово признање изгледа као заокруживање биографије и свођење рачуна, Ејдус каже:
— Не сматрам да се може заокруживати. То могу да раде институције, неки омаж или заокруживање, али ја не. Мој основни кредо је трајање плус- минус бесконачно. Док год постоји ватрица, енергија, физичко-психичка спрема за бављење овим послом, ја ћу се њиме бавити. Једна од најважнијих особина и привилегија глуме јесте да се човек бави целог живота нечим што много воли, а да притом нема утисак да нешто ради. Ми се играмо, ми се озбиљно играмо на различите начине и теме. Истражујемо, копамо по себи, једноставно бежимо од досаде, те најстрашније ствари у уметности, поготово у позоришту. Покушавамо да ишчепркамо још неке кутке сопствене духовности, сопствене личности, етике, морала, да размишљамо о времену у коме живимо. А време је врло турбулентно и готово на ивици крика, значи и изузетно податно за једну врсту критичког промишљања света у коме живимо. Мој кредо је никако се не опустити и не дозволити духовној лењости да те сатре и одвоји од живота, професије, колега, пријатеља. Зато не волим ту реч „заокруживање“. А и звучи мало комеморативно.
Мора да постоји нека ваша тајна рецептура када већ 50 година успевате да сопствену причу сагледате као „плус-минус бесконачно“: нема протока времена, играте као на почетку каријере, а пет година сте већ у пензији, и све то без замора. Како се то ради?
— То је питање опредељења и неког адреналина који човек носи у себи, а са друге стране и неке вере да то има смисла, без обзира у каквом времену и средини живимо. Све више долазим до закључка да време не иде напред. По мени, време се враћа назад. Просто имате утисак као да смо се вратили у неке тридесете, четрдесете, деведесете, кад погледате глобално. Сад смо направили у ЈДП-у дивну представу „Тако је (ако вам се тако чини)“. Пиранделов комад који је настао пре сто година, изгледа као да је јуче написан. Говори о истини, да ли истина постоји, колико истина има лица. А ми живимо у времену које је изнедрило нову реч „пост истина“. Кад погледате шта се све збива и какве ретроградне и застрашујуће ствари се догађају и код нас и у свету, имате утисак као да смо то све већ преживели. Има ту страховито много материјала за размишљање и сад треба имати, с једне стране и среће да налетиш на праве сараднике, да се прави уметници, редитељи и позоришта сете тебе у одређеном тренутку или да се ти сетиш неких тема, неких комада, неких идеја, па онда покушаваш да их наметнеш као тему која би могла да буде актуелизована. Од раног јутра до касне ноћи сам био у размишљању да припремам нешто ново, било да се припремам за неку представу или неко снимање које тога дана радим. Последње две-три године, посебно ове 2017. имао сам ужасно набијен тајминг и пуно посла, имао сам и неких здравствених проблема, али сам све то паралелно радио, без страха. Еви и сад ме чека нови задатак, премијера и нова представа. Хитам ка томе, видећемо, ако ме не згази ауто на неком прелазу или ме неки манијак негде не приведе. Надам се да ми се то неће десити. Додуше, умем и ја да се борим. Навико сам и против манијака и против разноразних караконџула, било здравствених, било друштвених, било неталентованих… Бојим се ужасно неталентованих људи.
Почетком прошле године имали сте озбиљну интервенцију и боравили месец дана у болници, а само неколико месеци касније, у представи ЈДП-а „Тако је (ако вам се тако чини)“ ви се пењете и дословно сте на на лустеру! Све у неколико месеци, плус четири премијере и све оне „старе“ представе. Како се то ради?
— Навико сам. Целог живота сам тако радио. Стицајем околности, пуно сам играо у репертоарским позориштима, али имао сам и пуно такозваних ад хок пројеката, оснивао слободна авангардна и неавангардна позоришта. Правили смо позоришта као што је било „Под разно“ у СКЦ-у седамдесетих година или „Култ театар“ деведесетих. Само се „Шовинистичка фарса“ коју смо радили у СКЦ-у у четири наставка играла осамсто пута. Ми смо пропутовали целу Југославију, од Јесеница до Ђевђелије и од Америке, Аустралије, Европе. Паралелно са тим, имао сам и представе у свом матичном Народном позоришту, а гостовао сам у ЈДП-у, у Атељеу, БДП-у, Црногорском народном позоришту….
Мора да на траци свако јутро трчите. Стичете кондицију?
— Не, не. О другој врсти кондиције је реч, менталној и пре свега моралној. Сваку ту представу сматрам важном, без обзира што је играм стоти или петстоти пут или двадесет година. За мене је излазак на сцену тог дана најважнији. „Шоу маст го он“ и то под пуном концентрацијом. Никада другачије нисам изашао на сцену без обзира да ли сам уморан или незадовољан. Тренутак када се дигне завеса и када сам у костиму и маски, мора апсолутно да буде подређен аудиторијуму. Тај аудиторијум који је ту, тих педесет, сто, петсто или хиљаду људи — то је мој свет. Ја се њима обраћам. Већ унапред знам да може доћи и до неких неразумевања, можда и до незадовољстава. Тражим оне добронамерне гледаоце, а умем да их предосетим, који ће ширити даљи круг пажње, не ове остале који су збуњени, незаинтересовани, недисциплиновани. То је кроћење публике, да их узмеш под своје, да владаш њима. Ја сам владалац кад сам на сцени, тако се осећам.
То је врста мисије?
— Није то увек извесно. Ја нисам аутократа који унапред зна да ће победити. Ја победим на крају, али то није увек извесно И није увек са истим резултатом. Ја сам владалац који понекад победи и који понекад доживи фијаско, али то је све део конвенције. Ми морамо да издржимо и аплаузе и парадајзе, али срећом, парадајза нисам имао много.
Играли сте много различитих улога, од класика до савременика, од „Ујкиног сна“ до „Шовинистичке фарсе“. Да ли сте све то различито играли из истог, неког вашег осећаја, стила; да ли су те улоге у вама створиле јединствен унутрашњи свет?
— Све су то делови неког и свесног и подсвесног искуства, и животног и интелектуалног, могућег и генетског. Имао сам једну згоду у животу, врло драматичну: доживео сам делиријум тременс. У тренутку када сам био у великој кризи, по причама лекара говорио сам шпански језик, нешто на шпанском на ком не знам две речи. Дуго сам размишљао, чак сам и разговарао са неким стручњацима који мисле да то није случајност, већ неки генетски запис. Могуће је, јер моји по оцу су јеврејског порекла и вероватно су се кроз историју селили од Израела, вероватно преко Шпаније до Летоније, одакле су моји, па касније према Балкану, где су се моји деда и баба доселили 1910. године. Наравно, то је само хипотеза, али ја верујем у то. Ту има и неке генетике, што је јако важно.
Кажете да је за глумачки посао веома важна етика. На томе сте инсистирали и као професор глуме…
— Предавао сам глуму преко 25 година и говорио да је страховито важна за наш посао такозвана глумачка етика. Схватити да у позоришту једноставно ти ниси једини. Важан си шраф, колективна уметност која се зове позориште зависи и од тебе, али и од свих сарадника који је творе и који то раде. Можеш имати свест о томе да су важни и материја којом се бавиш, колеге с којима играш, а нарочито тај публикум који долази и купује карте да те гледа и да они не могу и не смеју да буду потцењивани. Не смеш потцењивати ни колеге, ни писца, ни редитеља, ни све те људе који се тешком муком окупљају око једног пројекта, који је у ствари једна врста завере. Свака позоришна представа, па и филм, јесте једна врста завере која мора да успе, да освоји неку публику, да заради неке паре да задовољи неке сујете, неку критику… Има низ чинилаца које вас чекају иза ћошка да вас сатру. То је с једне стране храм, готово религиозни, као професија, као морал, као етика која има своје законитости. Можда мало претерујем, али врло често о томе на тај начин размишљам и могуће да отуда долази та нека врста фанатизма који сам гајио цео живот у вези са количином, задацима и моћи. Много пута сам се и преценио, чак дилетантски преценио, а да не говорим о начину живота који сам можда повремено водио, који уопште није примерен нормалном човеку. Али сам сматрао да као глумац имам право да експериментишем са свим и свачим и да је све то неко важно искуство.
Помињете етику и заверу. Да ли се позоришне истине и оно што позориште жели да каже све више разликују од истина које уочавамо око нас?
— Позориште мора да буде субверзивно. Чак и забављачко позориште, дакле некритичко позориште, мора да буде на неки начин субверзивно. И политичко позориште и читање класике мора бити на неке савремене теме, јер је бесмислено радити класик а да не пронађеш неку озбиљну везу са данашњим временом, догађајима, менталитетом, психологијом, филозофијом. То је један од првих предуслова како би људи били доведени до катарзе, размишљања. Гледалац мора да изађе из позоришта и бар на делић секунде размисли о томе шта је гледао и зашто, о чему се ту ради, без обзира да ли се с тиме слаже или не.
Да ли памтите осећање са којим сте прихватили прву улогу, да ли је то био страх или узбуђење, и кад упоредите тај и овај тренутак, шта се променило?
— Много. Сећам се свега, сећам се тренутка кад сам први пут стао на сцену. Имао сам толику трему на тој аудицији, хтео сам да одустанем, али ме је онда Јован Ристић буквално гурнуо на сцену. Деловала је као црна рупа, космос. Требало ми је извесно време да се концентришем, у паници наравно, нисам знао шта је лево, а шта десно. А онда сам осетио да полако узимам ствар у своје руке и да ми се враћа и концентрација и сигурност и изговорио сам то што је требало. Наравно, кад сам изашао напоље, био сам потпуно шокиран шта ми се све десило. Почело је, дакле, као једна велика паника, као улажење у мрак и амбис у коме се треба снаћи. То да је глума ход по танкој црвеној жици, на којој у сваком делићу секунде морате знати шта је горе, шта је доле, шта лево, а шта десно, мислим и данас. Јер ако паднете, пали сте у дилетантизам или неке друге проблеме које нећете моћи да решите. Та врста концентрације је нешто чега се придржавам целог живота, поготово када имате у глави 14, 15 наслова, колико их ја имам, или хиљаду страница текста које треба држати у глави… То се не може без концентрације, фанатизма, велике воље, мотивације, И наравно, без љубави.
Често коментаришете нашу стварност. Шта бисте поручили нашим сународницима, чему да се надају, шта да очекују у години пред нама, шта је најбоље што бисте им пожелели?
— Пре свега здравље. Без физичког и менталног здравља нема живота. Поручио бих да верују у себе, да верују да то што раде и што желе да раде има смисла, без обзира колико је мало плаћено. Да верују да на неки начин тиме доприносе неком бољитку и сопствене породице и шире заједнице. Што се политичких порука тиче, многе ствари су се изјаловиле и тешко је данас давати неке процене. И ту је најважније пожелети здравље, јер имам утисак да цео свет почиње да обољева.
