Хуманитарна помоћ коју је за Косовску Митровицу прикупила Унија жена са Врачара за Србе у Северној Митровици, враћена је са административног прелаза Јариње. Тиме су породиље и деца у болници у овом делу града остале ускраћене за играчке, пелене, дохрану за бебе, као и медицински материјал који им је потребан.
Ово није први конвој овог типа који су косовски Албанци вратили, а који је био намењен Србима на Косову и Метохији, па се поставља питање да ли су овакви поступци Приштине у складу са хуманитарним правом. И Шта Срби могу да учине да би бар роба за најугроженије стигла у јужну покрајину?
Александра Трифуновић, извршна директорка за Балкан канадске хуманитарне организације „28. Јун“, која годинама помаже Србији и региону и која је прва добротворна организација са Западног Балкана са посебним консултативним статусом при Уједињеним нацијама, за Спутњик каже да слање хуманитарне помоћи, посебно одређеној етничкој групи, по правилу изазива незадовољство друге етничке групе.
Међутим, додаје она, то никако не сме бити предмет дискриминације.
„Никако не сме бити забрањен пролаз хуманитарне помоћи. Дакле, чак и у време ратних дејстава међународна заједница је морала да гарантује безбедан пролаз хуманитарне помоћи, посебно основних животних потрепштина као што су храна, лекови… Оно што јесте спорно је да државе које морају да приме, то јест, дозволе пролаз хуманитарној помоћи, захтевају спецификацију свега онога што се налази у оквиру хуманитарне помоћи. И то може да буде један од основа да се створи проблем“, објашњава наша саговорница.
Косово и Метохија, додаје она, није међународно призната држава и међународна заједница би требало баш због тога да посебно над њом бди и води рачуна о свему што се дешава.
„И да води рачуна да се све ово што је везано за људска и мањинска права реализује на прави начин. Али чак и да Косово посматрамо као међународно признату државу, што факат није, оно што боде очи је да тамо, на терену, ниједна међународна организација нема ингеренције за ова питања. Ни Уједињене нације, ни Кфор, Унмик ни Европска унија… Нити било ко! Тамо је апсолутна самовоља и све оно што је у датом тренутку њима у интересу они ће реализовати“, објашњава извршна директорка за Балкан канадске хуманитарне организације „28. Јун“.
По њеним речима, управо међународна заједница би требало да реагује на овакве ствари, јер истиче да залихе лекова нестају полако у српским срединама.
Наша саговорница апелује на све оне који желе да пошаљу хуманитарну помоћ Србима да покушају да контактирају хуманитарне организације у Црној Гори, јер, како тврди, њих косовски Албанци не дирају. Спорни су само хуманитарни конвоји који долазе из централне Србије.
Међународно хуманитарно право, раније је називано ратно право или право оружаних сукоба, јесте збирка права која обухвата Женевске и Хашке конвенције, те накнадне уговоре, судску праксу и међународно обичајно право.
Оно одређује понашање и одговорности зараћених држава, неутралних држава и појединаца укључених у ратовање у односу једних према другима, као и у односу на заштићене особе, при чему се по правилу мисли на цивиле. Међународно хуманитарно право је обавезујуће за државе које су се на његову примену обавезале одговарајућим уговорима. Та правила одређују државама што је допуштено, а што забрањено чинити у односу на нерегуларне снаге и на земље које нису потписнице одређених конвенција и уговора.
