Штрајк на Париском универзитету (1229)
Париски универзитет је један од најстаријих у Европи, а у средњем веку сматран је једним од најпрестижнијих. На њему су студирали ђаци из свих делова католичке Европе.
Универзитет је био под управом цркве, а студенти нису подлегали париским или краљевским законима, што је доводило до сталних трзавица, јер су студенти често злоупотребљавали своја изузећа пред цивилним судовима (били су одговорни само пред црквеним судовима).
На дан карневала пред почетак Великог поста, у марту 1229. године, студенти су се сукобили са газдом једне гостионице у предграђу Сен Марсел око висине рачуна. Пошто су одбили да плате, газда и његови људи су их пребили и избацили из гостионице.
Сутрадан су се студенти вратили у већем броју, наоружани моткама, демолирали гостионицу и претукли газду. Против студената су покренуте тужбе пред црквеним судовима, али је краљица Бланш од Кастиље, регенткиња током малолетства краља Луја IX, захтевала одмазду. Управа Универзитета дозволила је градским чуварима да уђу на Универзитет и казне студенте. Познати по бруталности, градски стражари су убили неколико студената који уопште нису учествовали у сукобу.
Студенти су, као одговор на насиље градских власти, ступили у штрајк; Универзитет је престао са радом, а многи студенти отишли су на друге универзитете. Економски живот париске латинске четврти, где су живели студенти, практично је замро.
После две године преговора, у којима је посредник био папа Гргур IX, и сам студент и професор Париског универзитета, договорено је да Универзитет буде изузет из законодавства и црквених и цивилних власти и да буде под директним патронатом Папе. Гргур је то и потврдио булом Parens scientiarum.
Жакерија (1358)
После енглеске победе у бици код Поатјеа 1356, и заробљавања краља Жана II Доброг, над Француском је управу преузела скупштина сталежа, која није била кадра да одражава ред у земљи.
Сељаци су били све оптерећенији порезима и обавезама да без надокнаде обнављају имања уништена у рату са Енглеском. За катастрофалан пораз код Поатјеа градско становништво и сељаци су почели да оптужују корумпирано племство.
Све то је утицало да се сељаци, предвођени Жаком Бономом (или Калеом), у селу Сен Ло у долини реке Оазо северно од Париза, дигну на побуну против племства.
Сељаци су се са племићима обрачунавали на застрашујуће начине.
„Убили би витеза, изложили га јавно да га пљују, а потом би га испекли пред женом и децом. Пошто би десет или дванаест сељака силовало госпођу, на силу би њу и децу натерали да једу месо мужа и оца, а онда би их убили на бедан начин“, пише хроничар Жан ле Бел о суровости устаника.
Племићи нису били ништа мање сурови према побуњеницима. Предвођени Шарлом II Злим, краљем Наваре, позвали су 10. јуна вођу побуњеника на преговоре. Жак је заробљен, мучен усијаним гвожђем и погубљен, а његова сељачка војска од око 20.000 људи је прегажена. У крвавој освети коју су племићи спровели над побуњеним подручјем побијено је на хиљаде сељака.
Немири у Тулузу (1562)
Немири у Тулузу означавају низ догађаја током једне недеље у фебруару 1562. године, када су се сукобили већински протестанти (Хугеноти) и мањински католици у том граду. У немирима је погинуло између 3.000 и 5.000 људи. Догађаји у Тулузу били су окидач за серију грађанских ратова, познатих као Верски ратови, вођених између 1562. и 1598. између Хугенота и католика. Ови ратови довели су до нестанка династије Анжу и доласка на престо династије Бурбона, која ће непрекидно владати Француском до револуције из 1789.
Рат брашна (1775)
За низ побуна због драстичног смањења залиха жита, познатих као „Рат брашна“, везано је много анегдота, већином измишљених, за краљицу Марију Антоанету, које су директно водиле паду популарности династије Бурбона и ка Француској револуцији.
Те 1775. године умро је стари краљ Луј XV, а на престолу га је заменио унук Луј XVI, ожењен аустријском принцезом Маријом Антоанетом. Између осталих дужности, француски краљ старао се о томе да сваки његов поданик има довољно хлеба, који је био најважнија намирница сиромашним слојевима. Због тога је називан и „првим пекаром Француске“.
Међутим, догодио се драстичан пад залиха жита, који је праћен јако лошом жетвом. Краљ је покушао да либерализује тржиште жита, међутим, цена брашна је нагло порасла, а народ је свој бес усмерио према краљу и краљици, коју су, оптужујући је за растрошност, почели да зову Мадам Дефицит. Не зна се тачно да ли је краљица изговорила чувену реченицу „Ако немају хлеба, нека једу колаче“, али оно што се догодило те 1775. било је окидач за Француску револуцију.
Француска револуција (1789)
Мало је догађаја који су тако јако утицали на ток светске историје као што је утицала Француска револуција.
Први пут у историји, једна велика сила укинула је монархију и прогласила републику, при томе се позивајући на научна начела и стварајући идеолошку подлогу коју су могле да следе и друге државе. Све што се касније догађало, не само у историји европског већ и других континената, надахнуто је духом Француске револуције — антиколонијализам, и антиимперијализам, либерализам, социјализам, покрети за национално ослобођење и уједињење, сви они надахњивали су се идејама ове револуције.
Јулска револуција (1830)
Са поразом Наполеона, династија Бурбона поново се враћа на власт. Краљ Луј XVIII влада умерено, задржавајући тековине и Револуције и Наполеонових реформи.
Међутим, после краљеве смрти 1824, његов млађи брат и наследник на престолу, Шарл Х покушава да рестаурише стари апсолутистички режим у свој његовој снази.
„Пре бих цепао дрва, него што бих владао као енглески краљ“, говорио је.
Таква политика довела га је до сукоба са већином француских политичара и буржоазијом и током „Три славна дана“, 27, 28. и 29. јула 1830. Као реакцију на увођење цензуре штампе, париске масе су подигле устанак (од тада ће барикаде на париским улицама постати симбол борбе за слободу) и свргле краља Шарла са престола. Проглашена је такозвана Јулска монархија са краљевим рођаком, војводом од Орлеана Лујем Филипом на престолу.
„Пролеће народа“ (1848)
Опет су барикаде на улицама Париза утицале да се исте појаве по многим другим европским градовима. Марта 1848. у Паризу је започет низ догађаја познат као „Пролеће народа“ или „Година револуције“. Револуционари су захтевали демократију, радници су захтевали више права, а такође се појављују и покрети за национално ослобођење.
У Француској, револуција је вођена патриотским и републиканским идеалима Француске револуције. Верујући да грађани треба да управљају сами собом, Парижани су оборили уставну монархију Луја Филипа и успоставили Другу француску републику. Проглашена је привремена влада, уведено је опште право гласа и расписани су избори за уставотворну скупштину.
Први пут су у парламент ушли и представници радника, предвођени борцем за радничка права Лујем Бланом. Радници су се у мају сукобили са својим политичким противницима и заузели уставотворну скупштину. Међутим, војска их је растерала, а Блан је морао да оде у изгнанство.
Француска је добила најдемократскији устав тога доба на свету, а за председника републике изабран је Наполеонов братанац Луј Наполеон Бонапарта. Друга република, међутим, није била дуга века. Већ 1852. Луј Наполеон је извео државни удар, прогласио се за цара Наполеона III, а Француска је постала позната као Друго царство.
Париска комуна (1871)
Париска комуна није била обична револуција карактеристична за XIX век. Она је била први (неуспешни) покушај социјалистичке револуције који је надахњивао све остале сличне покушаје.
Услед пораза од Пруске, француско царство се распало. Париз, који је био под пруском опсадом, капитулирао је у јануару. Париска Национална гарда, састављена од грађана, држала се као независна оружана сила, која није желела да се потчини новим властима предвођеним премијером Адолфом Тјером.
Борбе између Комунара и владиних снага почеле су 18. марта, а Комуна је формално проглашена 26. марта.
„Пролетери Париза услед пораза и издаје владајућих класа схватили су да је куцнуо час када они морају спасавати ситуацију, узимајући у своје руке вођење јавних послова… Они су схватили да је њихова највиша дужност, и апсолутно право, да сами постану господари своје судбине“, стоји у прогласу Националне гарде од 18. марта.
Комунари су убрзо устројили своју нову мини-државу, која ће постати пример за успостављање социјалистичких држава широм света у наредном веку.
Увели су јединство законодавне и извршне власти, бирање тужилаца и судија, национализовали су фабрике…
Власт Комуне у Паризу уништена је крајем маја 1871, а у покољу који је уследио убијено је око 30.000 људи.
Талас штрајкова (1947)
Био је то низ радничких побуна изазваних послератном стагнацијом плата, али и противљењем тржишној привреди и Маршаловом плану. Штрајк је прво избио у априлу у највећој „Реноовој“ фабрици, а када се штрајку у мају придружила и Комунистичка партија Француске, дошло је до кризе владе и комунистички министри су из ње избачени.
Штрајкови доживљавају врхунац у септембру, када се у штрајку налази око три милиона радника. Испоставља се да је у штрајк директно умешан Коминформ, и до тада јединствена Свеопшта конфедерација рада (ЦГТ) дели се на прокомунистички и прозападни синдикат.
Студентске демонстрације (1968)
Период нестабилности у Француској, током маја 1968. карактерисали су масовне демонстрације и штрајкови, као и окупација универзитета и фабрика. На врхунцу протеста, читава француска економија била је заустављена. Демонстрације и штрајкови досегли су ниво на коме је политичка елита показала бојазан од почетка револуције и грађанског рата.
Протестима су се придружили и уметници, а утицај „Маја ′68.“ деценијама се протезао на француско друштво. Данас се сматра да је то била културна, морална и социјална прекретница у историји Француске.
Немири у предграђу (2005)
Немири су почели у париском предграђу Клиши су Боаз, где је полиција дошла по пријави за провалу на једно градилиште. Група младића се, бежећи од полиције, сакрила у трафостаницу, где су два младића погинула од струјног удара. Остало је нејасно да ли су младићи уопште били осумњичени за провалу.
Овај инцидент био је каписла за избијање нереда у париским предграђима насељеним досељеницима из афричких и арапских земаља, због незапослености и полицијског узнемиравања. Немири су трајали три недеље, уз пљачке и паљење аутомобила. Ванредно стање проглашено је 8. новембра и трајало је док немири нису угушени. У насиљу је запаљено око 8.000 аутомобила и ухапшено је 2.760 особа.
Протест младих (2006)
Протести који су избили фебруара 2006. и трајали током марта и априла, били су реакција младих на нови закон о раду који је омогућавао лакше отпуштање људи старих до 26 година у периоду прве две године по добијању запослења.
У штрајку се нашло више од 400.000 младих, а затворено је 38 универзитета. Насиље на улицама, хапшења и туче карактерисали су и ове протесте.
У овом веку до ове године било је још протеста који су потресали Француску. Сви они били су изазвани или покушајима да се промени закон о раду, или полицијском акцијом против мањина. Било је и протеста таксиста против компаније „Убер“, као и антисемитског насиља. Међутим, ниједан од њих није био овако широко распрострањен, насилан и масован као најновији протест изазван намером владе да повећа цену бензина.