„Та матрица поступања према непослушним народима и државама је истрошена. Сигурно је да Русија неће гледати на погром народа у Донбасу као што је тадашња Југославија односно Србија гледала погром свог народа у Крајини и долазак хрватске војске у Бањалуку“, каже Ковач у емисији „Спутњик интервју“, истичући да је „мини-модел“ распада бивше Југославије у извесном смислу матрица наступа Запада према Русији.
Постоје подаци да Украјина дуже време довлачи војску дуж границе раздвајања, наводи Ковач поводом упозорења из Москве да Кијев спрема офанзиву на Донбас. Не искључује ни да су оправдана страховања Доњецка и Луганска да ће Украјина прибећи провокацији хемијским оружјем. Он подсећа да су у грађанском рату у Југославији реализовани различити „перфидни сценарији“ са средствима за масовно уништавање, а то се поновило и са „белим шлемовима“ у Сирији.
„Ми смо то као народ осетили на својој кожи са Маркалама, Рачком. Све је то експлоатисано у политичке сврхе и за дискредитацију друге стране. Мени није далеко мисао, ако се не деси сада око Маријупоља, да ће се слично десити у неком периоду кризе у Украјини, што би пред западном јавношћу а тиме и светом и међународним институцијама дало легитимитет за масовнију употребу силе. Сетимо се како је после сценарија Сребренице под менторством САД направљена Олуја и више се нико у свету није питао за бројке колико је српског народа побијено у току тог погрома а колико је избегло“, наводи Ковач.
Илија Кајтез са Факултета за међународну политику и безбедност истиче да се по много чему може повући паралела са догађајима на Балкану ’90-их година, али не у потпуности.
„Оно што је важно јесте да је Русија велесила, да је могла да на лицу места у бившој Југославији види све те моделе и модалитете подметања од стране Запада. Могуће је да Запад на не баш инвентиван начин покушава да примени тај модел, али је руска страна далеко већи и моћнији играч него бивша Југославија, односно српски фактор. Те манипулације постоје, Запад их тестира на све немогуће и могуће начине — нема ту витешког ратовања, све је дозвољено, али друга страна није нимало наивна, није без моћи, без савезништва, без оружја, без људских и других снага, без информација и могућности да се одупре“, објашњава Кајтез.
Он не искључује могућност да ће Украјина чак да покуша нешто слично хрватској „Олуји“, али сматра да то није реално ни изводљиво јер иза две побуњене украјинске области стоји Русија.
„То су уз то људи који бране огњиште, па би Украјина морала много више снаге да уложи да би направила неки тактички — да не говоримо — стратегијски продор. Ни Западу није толико стало: оно што Западу треба јесте латентни конфликт и обуздавање Русије, а Украјина је само средство за то“, каже Кајтез.
Ковач истиче да ће се украјинска власт из унутарполитичких разлога али и мотивисана циљевима Запада трудити и надаље да држи стално нестабилним подручје и око Крима, и око Азовског мора, и у зони на линији раздвајања са Луганском и Доњецком облашћу.
Он такође упозорава да уколико дође до ескалације сукоба може доћи до тога да још три области, које су знатно веће од Доњецке и Луганске, поготову Харковска као индустријска зона и Одеска област и приморски део Украјине, буду захваћене „народном револуцијом“, те да се као резултат тај део споји са Луганском и Доњецком републиком.
Кајтез, с друге стране, активности Кијева ставља у контекст избора у Украјини који предстоје на пролеће. Могуће је, каже, да ће, уколико Украјина изведе релативно успешну војну акцију, то поправити веома низак рејтинг председника Петра Порошенка, који је, али је то је „играње ватром“.
„Рат је врло опасна ствар, ту се добијају или губе све битке и то може да буде и његова апсолутна катастрофа и његов крај“, примећује наш саговорник.
Апсурд је, сматра, и што је Порошенко увео ратно стање а нема довољно новца да га спроведе у дело.
„Рука Порошенка је стално испружена према ММФ-у, не његова лично јер је он јако богат, али украјински народ је осиромашен и они су постали потпуно зависни од помоћи са стране. Национална је несрећа да имате државу која је по величини друга у Европи а да је сведена на позицију минорне земље која не одлучује о својој судбини и практично је ушла у геоплитичко дељење између великих сила. Може се очекивати да Украјина буде земља односно народ за поткусуривање. У том погледу, ако би Порошенко и победио на изборима, то би био само наставак трагедије украјинског народа“, наводи Кајтез.
По његовом мишљењу, нису реална ни очекивања украјинског председника да му САД и НАТО помогну у случају ескалације сукоба, јер „НАТО нема разлога да провоцира трећи светски рат да би Порошенко остао на власти“.
„Оно што НАТО-у треба, имају: нестабилност, провоцирање Русије, приближавање руским границама, продаја оружја, колико је то могуће, присуство америчких инструктора укључујући агентурни рад. То је максимум који Алијанса хоће и може да постигне. А НАТО нема ни ту врсту снаге, амбиције ни моћи да крене на свог највећег противника и играча, а то је Русија. Треба имати у виду и дешавања у Европи. Пре неколико недеља причали смо и европској војсци Макрона, а он се сада бори за опстанак у Паризу. Ако погледамо одлазак Ангеле Меркел, преслагање односа у Европи, силне проблеме ’брегзита‘, поставља се реално питање ко би то из НАТО-а кренуо на Русију која је монолитна, спремна, мотивисана и брани своје. Не мислим да ту врсту авантуризма имају чак и усијане главе. А ни Трамп не делује као неки острашћени ратник“, констатује Кајтез уз оцену да „Порошенко игра на погрешне карте“.
