Измену актуелне војне предложио је председник Комитета Савета федерације за међународне односе Константин Косачов, који сматра да би то могло позитивно да се одрази пре свега на државе које не припадају никаквом војном блоку, и то као мотивација да не ступају у НАТО.
Као пример Косачов је навео Шведску – сваки грађанин те земље зна да се не налази на мети руских ракета јер живи у неутралној земљи, али истовремено му је јасно и шта би се могло десити у случају да та земља приступи Алијанси.
Стручњак из Центра за војнополитичке студије Московског државног универзитета за међународне односе Владимир Козин каже да је уобичајена пракса да се војне доктрине мењају на сваких пет година у просеку, као и да на те измене не утиче руководство једне земље, већ актуелна војно-политичка ситуација у свету.
У случају Русије, како објашњава, постоји и други фактор, а то је када се против ње предузимају значајне војне акције – отуда и иницијатива за усвајање нове доктрине. Поред тога, као један од разлога за измену војне доктрине представља и најава Америке да ће напустити Споразум о ликвидацији ракета малог и кратког домета, јер би тиме земље које су неутралне могле да постану територије где би Америка постављала своја нуклеарна средства.
Постоје, наиме, чланице НАТО-а које немају сопствено нуклеарно оружје, али имају на својој територији америчка нуклеарна средства. Ту се пре свега мисли на земље као што су Холандија, Белгија, Италија и Немачка, те оне спадају у групу држава на коју Русија обраћа посебну пажњу. Али поред те четири земље, као и азијског дела Турске, нико више на свету не поставља нуклеарно оружје по својој територији.
Међутим, како сугерише Козин, постоји опасност да након изласка Америке из Споразума о ракетама малог и средњег домета њено нуклеарно оружје буде постављено и на територијама земаља које не потпадају под окриље НАТО-а, а то су Јужна Кореја и Јапан, које се тренутно сматрају неутралним.
Упитан шта тачно значи бити војно неутрална земља, Козин каже да то подразумева да та одређена држава не припада ниједном војном блоку или савезу, али не и да та земља нема војне везе са неким другим државама, да од њих купује војну опрему, муницију и технику или има неки други вид сарадње.
Као пример правих неутралних земаља Козин наводи Швајцарску и Аустрију, али постоје и друге земље које су мало мање неутралне, а њих назива „ванблоковским“, а то су рецимо Украјина и Финска које, иако нису чланице НАТО-а, са Алијансом имају изузетно тесну везу.
„Са војним блоковима постоје политичке везе које не вуку са собом никакву другачију војнотехничку сарадњу, као што је рецимо организација војних вежби и томе слично. Међутим, оне земље које активно сарађују са, рецимо, НАТО-ом, као што је то случај са Украјином – та сарадња превазилази све политичке контакте, јер то значи да се широм њене територије размештају војне базе, довлачи се војна техника и људство, спроводе се најразличитије војне вежбе. Таква сарадња може се тумачити и као получланство. А то је управо случај са Украјином, баш као и са Финском“, истиче.
Козин додаје и да разговор на тему усвајања нове војне доктрине унутар руских војних и политичких кругова траје већ одавно, а поготову у сегменту примене нуклеарног оружја, односно у прављењу такозваног нуклеарног штита, који неће само штитити Русију, већ и њене савезнице које су уједно и чланице Организације уговора за колективну безбедност (ОДКБ).
