На пола пута између Требиња и Мостара налази се Љубиње, градић од нешто више од 2.500 становника. Ово мало место доспело је у фокус јавности пре шест година, када је тадашњи начелник општине Веско Будинчић, још 2012, изашао са иницијативом да се његова општина припоји Црној Гори.
Ова Будинчићева иницијатива међу грађанима Херцеговине дочекана је са подсмехом, чак и међу његовим гласачима, с обзиром да се Љубиње и не граничи са Црном Гором.
Четири године касније, Будинчић је изгубио изборе и приче о присаједињењу херцеговачких општина Црној Гори пале су у заборав, једино препричаване као добар виц, све док представник Срба у Председништву БиХ Милорад Додик није недавно упозорио да црногорске службе, како је рекао, поново роваре у Републици Српској поменувши опет „претензије неких општина“.
Према речима стручњака за безбедност Џевада Галијашевића, није Црна Гора та која ровари по Републици Српској, већ НАТО, док циљ није само Република Српска, већ Србија.
„НАТО неће роварити уз помоћ великих француских, британских или немачких потенцијала, него уз помоћ локалних или регионалних партнера. Ту Црна Гора и Хрватска због језичких сродности играју најважнију улогу“, каже Галијашевић и наставља:
„Црна Гора, која је прихватила изразито антисрпску улогу, зна да је једина стратешка дубина, једина леђа која Србија има на Западу, Република Српска. Ослабити Српску значи слабити Србију. Јака Србија НАТО-у не одговара. Непослушне државе са преко пет милиона становника и растућим БДП-ом врло су неповољне за будућу сарадњу коју они тумаче као послушност.“
Послушност је оно што је НАТО-у потребно, а политика северноатлантске алијансе, која се није променила последњих скоро три деценије јесте слаба Србија.
„Са Републиком Српском, Србија је снажан регионални играч, упркос отимању Косова и свему осталом чему је изложена. Србија је, у ствари, земља, која се дистанцирала од организације коју је основала — покрета несврстаних. Истовремено, није део некаквих блокова и потпуно је незаштићена. Њена највећа снага је управо осовина Бањалука — Београд. То је национална осовина и она је неуништива у историјском, културном, економском и, ево, у безбедносном смислу“, напомиње Галијашевић.
Користећи, како Галијашевић каже, послушне локалне службе, НАТО не скупља само одређене информације које су му потребне за анализе, већ и развија и усмерава неке друштвене појаве.
„Оно где је Црна Гора посебно јака, што не треба потценити, то је спрега обавештајног сектора и организованог криминала. Она на пољу трговине наркотика, оружја, људима, далеко лакше пролази него Албанија и Косово, као друга истурена рука. Дакле, Црна Гора има итекако значаја у процесу дестабилизације српског етничког и политичког простора“, категоричан је Галијашевић.
На терену, у Херцеговини, како нам кажу саговорници, не примећује се нека посебна активност црногорских служби. Доскорашњи градоначелник Требиња Лука Петровић напомиње као важну поруку Милорада Додика за јединством на утврђивању и учвршћивању Републике Српске, а не на разбијање, као када се радило о иницијативи некадашњег начелника општине Љубиње.
Ни тада, а ни сада се не може говорити о томе да је та иницијатива била случајна. Данас је капацитет политичких субјеката који би подржали неку иницијативу сличну оној од пре шест година много мања, каже Петровић.
„Грађани су својим гласањем и 2016. и 2018. потврдили да желе стабилну Републику Српску и то је оно што су биле наше пароле. Народ очито жели стабилну РС, и то му обезбеђује СНСД са својим коалиционим партнерима“, каже Петровић.
Ни Милана Бабић, сарадница портала „Нови стандард“, како каже, није чула за нове иницијативе да се нека од херцеговачких општина припоји Црној Гори. Такве информације, након иницијативе која је потекла из Љубиња, биле су актуелне у време преговора БиХ и Црне Горе око демаркације границе, када је појас око Херцег Новог (Суторина) био предмет спора између две државе.
