У основи оваквих предвиђања налази се сазнање о рекордно високом износу дугова у свјетској економији. Раст до историјски незабиљежених висина остварили су дугови држава и државних компанија (јавни дуг), задуженост корпорацијског нефинансијског сектора и домаћинстава, а посебно дугови унутар саме финансијске „индустрије“.
Прије више од једне деценије, свјетска економија је била бачена на кољена због финансијског слома започетог на тржишту некретнина у Америци. Банкарске опсјене и преваре тада су биле проглашене за главног узрочника свјетске финансијске кризе. Али умјесто да кривци буду пронађени и кажњени, у центрима политичке моћи Запада донијета је одлука која је стварност преокренула на пут суза и бола за милионе невиних људи широм свијета.
Одлучено је да банке буду спасене, јер су постале превелике да би пропале, а њихови менаџери превише значајни да би допали затвора. Банкама је дата огромна количина (непостојећег) новца, са којим су могле да наставе своје сладострасне новчане игре, а обичном свијету је наметнут строги систем штедње и ускраћивања све већег броја социјалних права која су им гарантовала макар минимум достојанства.
У тако „одлучној“ борби за финансијску стабилност коришћене су велике ријечи и остваривани мизерни резултати. И оно што би се могло оцијенити релативним успјехом, скромни раст свјетског БДП-а, остварено је уз превисоку цијену. На нивоу свјетске економије је изгубљено више од 32 милиона радних мјеста. У центрима западне демократије грађанин је постао сувишна категорија. Посебно ако би се побунио против неправедног економског система. Систем је најбољи, једини и вјечан.
Несрећници са дна друштвене љествице, којих је све више, у мјери у којој се убија средњи социјални слој становништва, остају важни једино као могући купци и потенцијални гласачи. О својим осталим потребама, нека се побрину сами за себе, поручено им је небројено пута са владиних бирократских висина.
А онда се деси побуна, јер такви системски идиотизми не допуштају било коју другу реакцију. Једна побуна, па друга побуна. Неке тише, друге гласније. Једне сломљене и ућуткане, друге у фази разрастања и осмишљавања. Елем, има их толико и у таквим облицима да се вријеме у којем живимо и посебно оно које је непосредно пред нама, може назвати временом буђења и побуне. Побуне оне пристојне и донедавно добростојеће Америке, Велике Британије, Француске, Њемачке, Шпаније, Грчке, Кипра…
Страх је моћно оружје у рукама оних који бране постојеће стање. Он се смишљено и на паметан начин сервира као посљедња линија одбране неправде која је разорила свјетске финансије и која стално пријети свјетском миру и стабилности. То се обично чини ријечима учених људи и коришћењем израза о чијем смислу огромна већина људи нема ни најблажу представу, али се изричу са значајем месијанских предвиђања.
Тако је Европска централна банка (ЕЦБ) најавила да напушта политику квантитативног попуштања, што је еуфемизам за „штампање“ евра без покрића и њиховог поклањања европском банкарском систему. Иако су тај пројекат, који је трајао више година, многи независни економисти оцијенили као колосални промашај, ЕЦБ је упорно настављала са њим. Очигледно да није одустала ни сада, будући да одлуку о престанку подстицајног програма образлаже уз напомену да ће „оставити простора за могући наставак подршке, ако то буде било потребно, већином у виду јефтиних извора финансирања банака“.
Да ли америчке Федералне резерве (ФЕД) знају шта раде са каматном стопом? Како ће се долар котирати према евру и да ли ће он преживјети и наредну годину? Да ли ће цијена акција на берзама опасти нагло? За коју ће се инвестицију опредијелити најбогатији јапански фондови? Какав принос ће одбацивати државне обвезнице земаља еврозоне? То су неки од важнијих елемената прогнозе кретања свјетске привреде. Привреде која је одавно опхрвана болешћу финансијализације, стању у којем највећи дио профита долази од шпекулација са новцем и у којем су рад, иновације и предузетништво на запостављеној маргини.
Али каква год да буду кретања на тим тржиштима, резултат ће увијек бити исти. Менаџери фондова и банака оствариће милионске бонусе, свијет ће бити затрпан новом лавином безвриједног новца, а обичан свијет ће наставити путањом суза и бола.
Разумије се, тако ће бити све док побуне које су започете, не буду и довршене.
