Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић отворио је у сриједу у Никшићу споменик црногорским комитима уз поруку да су се они наводно борили за независну Црну Гору коју је 1918. године Србија „унизила“, те да су комити тиме и претеча покрета за обнову независне Црне Горе 2016. године.
„Док су једни били за безусловно уједињење са Србијом, други су били за југословенску заједницу која би сачувала част и име црногорско. Успостављен је режим под бајонетима српских трупа и бјелашких снага. Црна Гора је сурово кажњена и начином уједињења и понижавајућом позицијом у новој држави“, казао је Ђукановић, додавши да је „акцијом српске владе“ 1918. рађено све да Црна Гора нестане као држава и да се детронизује династија Петровић Његош.
Осим Ђукановићевог говора, доминантан утисак са церемоније је да су поруке, као и наступи, обиловали флагрантним историјским фалсификатима и парадоксима.
Свакако, један од многима најупечатљивијих детаља је тај да је комитска застава у модерној интерпретацији црногорских власти данас зелене боје, иако постоје необориви историјски факти да је комитски барјак био тробојка, као и околност да су комити суштински били Срби из Црне Горе, те да су многи од њих током Другог свјетског рата завршили као припадници четничких одреда…
Портпарол Нове српске демократије Марко Ковачевић каже да врло често власт „помијеша бабе и жабе“, па се приликом отварања самих споменика покаже „срамотан степен незнања о својим прецима“.
„После споменика Љубу Чупићу у центру Никшића, нашем сународнику Србину и човјеку који је био православни хришћанин који се пред стријељање исповједио и причестио, власти на Тргу Саве Ковачевића, подижу споменик за два покрета. Једном комитском од 1916. до 1918. године који се борио за ослобођење и уједињење Срба и чије су се вође под укрштеним бајонетима заклели на вјерност краљу Петру Карађорђевићу и другом покрету присталица краља Николе, који су се такође залагали за уједињење, али који су имали другачију визију како до њега треба да дође“, каже Ковачевић.
Наш саговорник стога предлаже да је имајући у виду да су припадници оба комитска покрета били Срби, сада још једино преостало да „нека нова и боља генерација Никшићана допуни овај трг са јединим спомеником који недостаје:
„С обзиром да се споменик подиже на Тргу Саве Ковачевића, на којем се налази и његов споменик, који се изјашњавао као Србин и по свједочењу Милована Ђиласа није признавао Црногорце за посебну нацију, а да је недалеко од тог мјеста споменик Савином рођеном брату Николи, који је био посланик Подгоричке скупштине и гласао за уједињење Црне Горе и Србије, остало је још да на том тргу, на слободном мјесту којег свакако има, подигнемо споменик и Србима из Црне Горе који су били припадници Југословенске војске у отаџбини, и онда тај трг симболично назовемо — Трг српског помирења“, каже Ковачевић за Спутњик.
Аналитичар и публициста Војин Грубач примјећује да се „црногорска власт умјесто отварањем предузећа по Црној Гори и повећањем стандарда, као насушне потребе грађана, бацила на свакодневно откривање споменика личностима и покретима из даље прошлости, и то без икаквог логичког реда и идеолошког смисла“.
„Све су прилике да би било неопходно у Црној Гори, у ужурбаном режиму, хитно увести ново правило — три дана без споменика… Да народ мало одмори!“, каже Грубач за Спутњик.
Друга контроверза на отварању споменика комитима у Никшићу, по његовом виђењу, јесте „говор предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, којег су очигледно писали конфузни дворски историчари“.
„Текст говора, с тачке гледишта историјских чињеница и логике, са све искривљеном идеолошком подосновом заслужује чисту јединицу. Та непрелазна оцјена се, да се разумијемо, даје творцима тога говора, салонским историчарима, који невјешто спајају немогуће“, оцјењује Грубач.
Он се слаже да су „црногорски комити и антикомити, односно бјелаши и зеленаши, поред свих идеолошких мимоилажења једно имали заједничко:
„Заједнички именитељ је да су сви били Срби, а други да су били за заједничку државу, али на разним концептима. Може се рећи да су оба политичка концепта била исправна, легитимна и часна. Такође, и једни и други су били Црногорци, што је била елитна наднационална одредница за борбени дио православног српског народа са простора Старе Црне Горе, Брда и Старе Херцеговине, који се вјековима сатирао у биткама против Отомана.“
Грубач на крају каже да би било јако лијепо да је предсједник Црне Горе, умјесто крајње конфузног текста који су му писали дворски историчари, изашао пред јавност с овим подацима, те отварање споменика означио као чин истинског „идеолошког и историјског помирења православног народа у Црној Гори“.
