„И под Титом се ћерала политика у кафанама, али увек је било неких осетљивих ушију које су слушале шта се ту прича и јављале тамо где треба. Кажу старије генерације да је у Клубу књижевника бар подједнако било ’удбаша‘, колико и уметника“, додао је Мијатовић.
У 19. и првој половини 20. века кафане у Београду су била једина места јавног живота, каже коаутор „Илустроване историје Београдских кафана“. У кафанама су се одржавали политички зборови, избори, састанци главних одбора странака, а биле су и седишта изборних штабова. У кафанама су се упознавали љубавници, склапани су брачни уговори и комерцијални послови. Биле су место састанака песничких друштава, одржавања позоришних представа, музичких концерата…
„Кафане су биле главно место јавног живота, практично и једино, ако заборавимо ретке, малобројне локале у државном власништву“, каже Мијатовић.
У 19. веку приватна сфера човека — кућа, била је најчешће затворена, а приступ је био дозвољен само комшијама и ретким најбољим пријатељима, остали нису имали приступ домовима Београђана, тако да није било чудо што су кафане у Београду и Србији добиле такав значај.
„Тек касније, у 20. веку се јавља више културних институција, позоришта, концертних сала и слично, тако да се смањује улога кафана у друштвеном животу“, каже Мијатовић.
По историјским последицама, кафана„Златна моруна“ која однедавно не постоји, а у којој су Принцип и другови ковали заверу за убиство Франца Фердинанда, најважнија је кафана у Београду.
„Додуше, у то време кад је Принцип долазио са друштвом, нико није знао да ће бити тако важан човек у историји света, тако да му нису придавали важност, па је јадан често гладовао“, каже Мијатовић.
За нашег саговорника није најзначајнија кафана, него хотел „Јелен“, који се касније називао и „Старим здањем“. Подигао га је кнез Михајло Обреновић 1842. године и био је једина двоспратна зграда у Београду, огромних димензија за ондашње прилике. Налазио се у Улици краља Петра ка Саборној цркви, а данас је ту нека новија зграда за становање југословенских дипломата. То је била велика, луксузна зграда, нешто ново, модерно и до тада невиђено у Београду.
„Чубура је била један од важних центара београдског угоститељства. Заједно са Скадарлијом, била је главна за ноћни, боемски, забавни, кафански живот. Пре Другог светског рата се питало да ли да идемо у Скадарлију или у Чубурско-савиначке кафане“, каже Мијатовић.
Наш саговорник је заједно са колегом Борисом Белингером потрошио пет-шест година рада на „Илустрованој историји београдских кафана“. Као љубитељи старог Београда и познаваоци кафанског живота и у теорији и у пракси, одлучили су да напишу књигу. Посебан разлог био је њихово незадовољство већим делом литературе о старим кафанама, „која се састоји од новинарских преписивања, препричавања зачињених романсираним пренемагањима, гарнираних слабим фотографским материјалом и лошом штампом“.
Мијатовић каже да „свако време има своје“ и да нама може да буде жао што нестају старе кафане које знамо и волимо, али не чуди се што Београд остаје без кафана.
„Нека се експериментише, нека се проба, па ће можда и старе кафане да се врате назад. Имамо скорашњи пример кафане ’Сувобор‘ из Улице краља Петра, која је била права кафана, старовременска, београдска, предратна, па је била италијански ресторан, па неки други фини ресторан, па је била затворена и на крају се вратила у облик кафане“, каже Мијатовић и додаје да се недавно „вратила“ и кафана „Грмеч“ из чувеног „београдског троугла“.
