Велика или, како је савремено зову, „природна Албанија“, која би под једну капу сакупила цело албанско племе на Балкану, очито није само празна прича. Први стваран корак ка овом циљу управо је направљен уклањањем граница измећу српске јужне покрајине Косова и Метохије и Републике Албаније. С обзиром да Београд и Приштина имају „нерашчишћене рачуне“ по питању спровођења помало већ бајатог Бриселског споразума, у коме се Европска унија као кума и није баш снашла, отвара се питање да ли ће о коначном статусу Косова разговарати Тирана и Београд, уместо Београда и Приштине? И да ли би уопште били могући такви преговори?
Милован Дрецун, председник Одбора за Косово и Метохију, подсећа да су они то најавили тек за отприлике 2025. годину.
„Ово је практичан корак који указује да они раде на томе и да желе да целу међународну заједницу ставе пред свршен чин — ево, ми корак по корак стварамо ’Велику Албанију‘, а нико на то не реагује, значи да то није велики проблем… А у ствари када се кумулативно саберу њихови потези, доћи ћемо до тога да једнога дана кажу — па о чему ми више да разговарамо! Ево, ’Велика Албанија‘ постоји… Они воде заједничку спољну политику, залажу се да имају једног председника… На терену имамо уједињење те две територије, и шта сада ту може да се ради него да се призна реалност. У том случају бисмо имали Албанију са којом би требало да се разговара“, објашњава Дрецун.
Наш саговорник овоме додаје да и сада кад год се разговара са Албанцима из Приштине, разговара се заправо и са Тираном, јер они не раде ништа без знања Тиране, као што то не раде ни представници Албанаца на југу централне Србије.
„Све ово јесу кораци који воде ка анексији дела наше територије од стране Албаније и стављања међународне заједнице пред свршен чин, посебно оног дела који подржава Србију. Ту не може ништа да се уради јер они упркос Резолуцији 1244 и међународном праву стварају јединствену територију“, наводи наш саговорник.
Они који би то требало да спрече, и који то могу, очигледно неће, истиче Дрецун.
„То су оне државе које имају највећи утицај, Уједињене нације би морале да прекину такво понашање, тим више што Резолуција 1244 не предвиђа никакву промену међународно признатих граница. Дакле Уједињене нације су те које би требало да нас заштите од оваквих ствари зато што има имају Кфор, који би требало да спречи ово. Међутим, они то не раде. Због поделе у СБ међу сталним чланицама, УН су паралисане јер страна која подржава Приштину то неће да уради, а Србија нема начина да то сама спречи.“
Дрецун истиче да ће Србија све учинити на дипломатском плану да укаже на ову опасност и да неће прихватити политику свршеног чина, али практично не може да поништи њихове одлуке.
Зато је, каже, најбољи начин и одбрана од таквих једностраних потеза Приштине да се наставе разговори и да се постигне решење за коначни статус за тај део наше територије.
„У супротном ћемо имати ситуацију да ће се то уједињење прогласити, што значи да би границе Албаније и Србије биле на Јарињу и Мердару“, упозорава Дрецун.
Он подсећа да је бомбардовање 1999. године требало да резултира управо овим уједињењем и стварањем Велике Албаније, тако да су празне приче о томе да од таквог пројекта нема опасности.
Подсећања ради, председник Србије Александар Вучић указао је поводом изјаве Рамуша Харадинаја да нестају границе између Косова и Албаније, да ће Албанци покушати да целу међународну заједницу доведу до свршеног чина.
