За ауторку књиге „Рад: Глобалноисторијска перспектива од XIII до XXI века“, коју је објавила издавачка кућа „Албатрос“, потпуно је разумљив протест „жутих прслука“, који је последица неолибералног капитализма у коме се права радника из дана у дан умањују.
Андреа Комлоши, која је на свеобухватан и систематичан начин обрадила феномен рада у свим његовим битним аспектима: од историјског до цивилизацијског, правног, социолошког, економског, политичког и то уназад седам векова, напомиње да у тој књизи заправо креће од садашњости и гледа на рад данас.
Крајем 20. века престао је да постоји рад какав је био у последњих 100 година, поготово у индустријализованом свету. То се посебно односи на прописе којима је регулисан рад, услове рада, права радника, њихове зараде и социјална давања.
Већ данас је то потпуно другачије — људи чешће мењају послове или раде више послова одједном ако хоће више да зараде, а постоји и комбинација плаћеног и неплаћеног посла. Оног који вам је, како илуструје, попут баште коју обрађујете, битан за преживљавање, и од кога, иако је неплаћен, зависите ви и ваша породица.
„Ако причамо о оном што нас чека за 20-30 година, то ће бити још компликованије. Присутан је тренд дигитализације и вештачке интелигенције и немогуће је предвидети како ће тада рад изгледати. Постоје различите прогнозе и предвиђања. Неки кажу да ће сви послови нестати, да их неће бити у класичном данашњем смислу. Неки, опет, кажу да ће увек бити одређених послова које ћемо морати да радимо. Мислим да ће доћи до трансформације и да ће многи послови бити изгубљени, али да ће доћи до замене. Уместо њих појавиће се неки други послови, нови сектори“, сматра Комлошијева.
Једном делу људи та врста трансформације ће ићи наруку. Према њеној оцени, то ће бити млади, мобилни људи, док ће губитници бити они који ће без посла остати у индустрији, у канцеларији, посла који су радили цео живот. Проблем ће, како истиче, бити то што средња класа неће моћи да преживи.
Комлошијева указује да се слично као и са феноменом рада какав је био у последњих сто година, дешава и са правима радника која су установљена у 19. веку. Она данас иду у другом правцу. Нису потпуно нестала, али се из дана у дан умањују, напомиње саговорница Спутњика, уз оцену да протести постоје, али да синдикати нису толико успешни у исказивању тог незадовољства.
На питање како види протесте „жутих прслука“ у Француској и каква је њихова судбина, Комлошијева одговара да је то тешко предвидети.
„Нико није очекивао тако снажан протест. Потпуно их разумем због начина на који је њихов председник изабран на ту функцију, како је доведен на престо. То кажем зато што се понаша као мали краљ. Он спроводи неолиберални програм, ускраћује повластице које се тичу и права радника. Због тога је разумљиво што је дошло до протеста“, каже професорка бечког универзитета.
Додаје да је очекивала да до протеста дође због умањивања социјалних давања, али не и због повећања цене горива. То је, напомиње, интересантно, али револуције никада не почињу захтевима за решавање битних питања.
„Дође до насумичног повода и онда почне процес и остаје да се види у ком правцу ће се развијати“, истиче она.
А да ли је данас могућа револуција?
„Сама идеја Француске револуције била је много битнија од револуције саме по себи и њених последица јер су њене тековине брзо одбачене. Идеја једнакости, једнаких права, била је инспирација многим другим протестима и зато не треба умањивати значај Француске револуције. Тренутно постоји много проблема и могуће је да се капиталистички систем уруши, али крах система нужно не подразумева револуцију“, наглашава Колмошијева.
Она нема дилему шта је произвело протесте „жутих прслука“ и сличне покрете, попут „Окупирај Волстрит“.
„Рекла бих да су продукт неолибералног капитализма, јер неолиберални капитализам подразумева да се занемаре сви социјални услови, где је ’решење‘ за превазилажење кризе смањивање броја радних места, смањивање плате, смањивање социјалних давања, и људи се ту осећају изгубљено. Поготово у Француској, где постоји дуга традиција социјалних давања, као и права радника. Ако виде да постоји опасност да изгубе та права или да су она угрожена, то их чини љутим, а у Француској постоји и дуга традиција изражавања тог незадовољства различитим средствима“, указује професорка Универзитета у Бечу.
На питање да ли ће неолиберални капитализам преживети, наша саговорница закључује:
„Не мислим да ће живети дуго, то је прилично јасно. Ако сагледате његов историјски ток — чинили су га успон, протести и контрадикторности. Немогуће је да не дође до пропасти таквог система, али мора да се размишља унапред каква би му била алтернатива“.
