Сонда НАСА стигла до „Краја света“

Максимално приближавање сонде астероиду било је у 6.33 по средњоевропском времену. „Милијарду миља након Плутона сонда је извела најудаљењије приближавање, пролетевши поред ледом покривеног древног камена у Кујперовом појасу“, саопштила је НАСА на свом налогу на Твитеру.

Ултима Туле (Крај света) је назван по узору на то како су на средњовековним мапама и у литератури обележавана места изван познатог света, а право име добиће након што летелица НАСА прође поред њега и упозна се са његовим својствима, наводи британски сајт „Спејс“, преноси Танјуг.

Реч је, како се наводи, о свемирском телу величине једног града које се налази на 1,6 милијарди километара од Плутона у Кујперовом појасу, области малих тела Сунчевог система у облику диска, иза планете Нептун и сматра се реликвијом настанка Соларног система.

​„Њу хорајзонс“ лети брзином од скоро миллион миља на дан (67.056 километара на сат) и најбржа је летелица коју је НАСА икада лансирала.

Главни истраживач ове мисије Дејвид Стерн тврди да је открићима које је сонда пронашла 2015. на Плутону „само загребана површина“ свега што би тек могло да буде откривено, а да би Ултима Туле могло да буде нешто што нисмо никада раније видели“.

КБО 2014 МУ69 је, како се наводи, више од десет пута већи и 1.000 пута масивнији од просечне комете, а његова ширина износи око 30 миља (48 километара).

​Према најновијим телескопским снимцима направљеним из Аргентине, верује се да је „Ултима Туле“ део бинарног пара, односно два објекта који орбитирају један око другог, наводи се у видео-снимку Јутјуб канала „Јесте ли спремни“ (R U Ready).

Стерн наводи да ће дан након што „Њу Хорајзонс“ пролети поред МУ69, на Земљу почети да пристижу подаци и фотографије у високој резолуцији.

„Истраживање ће утврдити да ли тамо постоји атмосфера или не. Такође ћемо истраживати да ли КБО (објекат кајперовог појаса) има месеце и прстенове, мапираћемо њега и композицију његове површине, измерићемо његову температуру и много више“, наводи Стерн.

Ниједна мисија, како каже, никада није истраживала овакав тип објекта, а подаци о њему ће стизати на Земљу све до краја лета 2020. године.

„Ова мисија проучава нешто толико дивље… Нешто што се налази тамо негде, толико далеко од Сунца да се није развило јер су температуре толико ниске да не можемо да их упоредимо ни са чим“, наводи Стерн.

​Када је реч о „Њу Хорајзонсу“, Стерн тврди да је сонда тренутно у одличном стању и додаје да она, према проценама, може да ради још наредних 15-20 година, док ниво напајања термоелектричног радиоизотопског генератора не падне до нивоа на ком више није могуће да се сонда креће.

„Њу Хорајзонс“ је 2015. године послао прве слике Плутона и његовог сателита Харона на Земљу.

У међувремену су пристигле додатне фотографије на којима се виде, како изгледа, ниски, изоловани облаци, што, према речима Дејвида Стерна, може да значи да је време на Плутону још сложеније него што се првобитно мислило.

Такође, како је наведено, фотографијама је утврђено да је најсветлија површина Плутона једна од најрефлективнијих површина свих тела у Сунчевом систему.

​То је објашњено наслагама које Плутонова танка атмосфера оставља на његовој површини, што га чини светлијим од очекиваног, наводи се.

Осим тога, на Плутоновом месецу Харону оркривена су клизишта и то су прва клизишта која су виђена на неком објекту Кујперовог појаса.

Последњи подаци о Плутону који су прикупљени у јулу 2015. године, до Земље су стигли тек крајем октобра 2016. године.

Та открића су, како се наводи, тек почетак.

До краја 2021. године, „Њу Хорајзонс“ би требало да прикупи податке из простора већег за 50 пута од удаљености Земље од Сунца.