О животу Кима Филбија, „шпијуну који је уздрмао темеље британске империје“ и који је „променио Велику Британију из корена“ пре пребега у Русију, мање-више све се зна, али су његови „московски дани“ и данас обавијени велом тајни.
Зато у наставку преносимо у целини текст „Московски живот Кима Филбија“, историчара и новинара Вјачеслава Лашкула, који је објављен крајем јануара 2004. године.
Бивши директор ЦИА Ален Далс једном приликом је рекао да је злогласна петорка из Кембриџа, у којој је Ким Филби био централна личност, била најмоћнија обавештајна група за време Другог светског рата. Написане су десетине књига о овој групи, али њихове многобројне активности биће још дуго обавијене велом тајне. Упркос томе, Руска спољна обавештајна служба успела је донекле да расветли Филбијев живот после његовог мистериозног нестанка у Бејруту једне зимске вечери 1963. године.
Јуриј Модин, који се бавио петорком из Кембриџа, и сада је члан Удружења руских спољних обавештајних ветерана, сећа се како је Филби, суочен са очигледном опасношћу да буде разоткривен, у тајности доведен у Совјетски Савез. Он је безбедно стигао у Москву 28. јануара 1963. године. „Коначно сам дошао кући“, изјавио је касније. Од тог тренутка је славио овај датум као дан свог првог сусрета са СССР-ом.
Међутим, мало тога се зна о последњој трећини његовог живота (између 1963. и 1988. године), зато што су његове обавештајне активности биле тајна. А сâм Филби никада није подстицао заинтересованост људи за себе. То је новинарима омогућило да користе машту када су писали текстове о њему. Један од њих је тврдио да је Филби живео у екстремном сиромаштву. У другом тексту је наведено да га је шофер сваког дана возио у седиште КГБ-а у Лубјанки, где је био на високом положају и имао своју сопствену канцеларију. Али истина је да је Филби био у КГБ-у само једном и то тек 1977. године, 14 година после доласка у Москву. Он је тада био гост и у обраћању колегама се нашалио да има званичне пропуснице за седам водећих обавештајних центара: четири у Великој Британији (Тајна обавештајна служба, Управа за специјалне операције, МИ-5 и Владина школа за код и шифру) и три у САД: ЦИА, ФБИ и Национална агенција за безбедност. „Сада могу да кажем да сам се убацио у осам обавештајних организација.“
Због недостатка доступних информација, о супершпијуну кружиле су најразноврсније спекулације о његовој улози у московским заверама против Велике Британије. Оне су доживеле кулминацију у књизи Фредерика Форсајта „Четврти протокол“, према којој је Филби учествовао у демонском плану којим је било предвиђено извођење нуклеарне експлозије у Великој Британији. Када је књига објављена, Филби је тражио примерак и имао је обичај да је повремено чита са ироничним осмехом на лицу.
У стварности је његов живот био обичнији. Док је живео у Москви, радио је као консултант КГБ-а за активности западних обавештајних служби. За време својих путовања по Совјетском Савезу, радо је држао говоре припадницима локалних безбедносних агенција, присећајући се свог рада у британским обавештајним службама. Имао је велико искуство које је делио са својим совјетским колегама. Бивши обавештајац и признати аутор Грејем Грин рекао је да је свакој западној обавештајној иницијативи претио ризик од откривања док је Филби био на врхунцу каријере.
Током првих година проведених у совјетској престоници, Филбију је издат пасош на измишљено име Андреј Фјодоров, док је његово право име писало у његовој совјетској боравишној дозволи. Он је касније изабрао друго презиме, које је изгледало прикладније и неутралније — Мартинс. Добио је нови пасош на име „Андреј Фјодорович Мартинс, Летонац рођен у Њујорку“.
Имао је извесних проблема да се навикне на свој нови живот. Да би надокнадио недостатак људи који говоре енглески, претплатио се на „Тајмс“ и „Хералд трибјун“, које је подизао у Главној пошти. Без проблема је пренео своју библиотеку из Лондона, док је „Опадање и пропаст Римског царства“, дела Херодота и Плутарха и књиге британских романописаца затекао у свом московском стану. Редовно је слушао Би-Би-Си и „Глас Америке“ и читао романе Џона ле Кареа.
Филбијеви мемоари, који су објављени у Русији и другим земљама, насловљени су „Мој тихи рат“. А 1967. године је „Известија“, најутицајнији лист у то време у Русији, објавила први текст о легендарном обавештајцу. Наслов тог текста је био „Здраво, камараде Филби“.
Током седамдесетих је имао честе сусрете са обавештајцима који су проучавали Велику Британију. Млади обавештајни официри чекали су легендарног супершпијуна у тајном КГБ-овом стану у центру Москве. После неколико уводних речи, он би смањио напетост у говору и прешао на поверљиви, професионални начин причања. Обавештајни официр Михаил Богданов, који је познавао Филбија, сећа се тих састанака.
„Филбијеви семинари су, уз мање прекиде, одржавани од 1976. године скоро до његове смрти. Око 15 младих људи специјализованих за проучавање Велике Британије присуствовало је семинарима. Два или три сата би прошло зачас. После кратког увода, Филби, који је инсистирао да га ученици зову по имену — Ким или бар камарад Ким, започињао је живу дискусију. Наравно, говорили су енглески. А затим је почињала најзанимљивија ствар. Филби је представљао различите обавештајне ситуације, после чега је следила детаљна анализа. У једној од тих ситуација, британски контраобавештајни агент је покушавао да сазна од совјетског дипломате, који је тек стигао из СССР-а, који је његов прави посао. У другој ситуацији, учитељ је постао званични агент за комуникације, који би током разговора насумично давао драгоцене информације које је обавештајни агент морао да уочи и анализира. На крају сваке сесије, ученици су били окупани знојем. Вредност Филбијевих семинара за ученике је била непроцењива. Он није показивао само ’интуицију ловца‘, већ и велику мудрост и основе слободне комуникације са различитим типовима Енглеза. То је била јединствена прилика да се ослободи језик и да се стекне навика разговарања са ’правим Енглезом‘. За разлику од широко распрострањеног стереотипа о Киму Филбију на Западу, он их је учио, не како да раде против Велике Британије и САД, већ како да их проучавају.“
У Совјетском Савезу Ким Филби се заљубио у Руфину Пухову, која је радила у Московском институту за истраживања, и они су се венчали. Ваш дописник је имао прилику да је посети у пратњи Клода Моника, аутора бестселера „Светска историја шпијунаже“. Када смо стигли у њен стан, дочекала нас је прелепа жена плавих очију, која нам је лежерно испричала како је упознала Кима, причала нам је о њиховим јавним појављивањима у московском свету уметности и спорта, о њиховим турама по СССР-у и путовањима у Бугарску, Источну Немачку, Чехословачку и на Кубу. Филби је једном приликом признао овој храброј жени и брижној супрузи: „Овде имам веома срећан живот, исто као и раније. Чак срећнији од оног који сам имао пре него што сам те упознао.“
Он је 1977. године позван да одржи говор руководиоцима Совјетске обавештајне службе. Текст тог говора више није тајна. Говорећи о разлозима због којих је донео одређене одлуке, Филби је рекао да је, у емоционалном смислу, још од млађих дана био на страни сиромашних, слабих и разбаштињених у њиховој борби против богатих, јаких и непринципијелних и да је у Совјетском Савезу видео праведну друштвену и политичку силу.
