Ким Филби важи за једног од тројице најбољих совјетских шпијуна свих времена. Називан је „шпијуном који је уздрмао темеље британске империје“ и који је „променио Велику Британију из корена“.
Филби је био најефикаснији у групи коју историчари називају „Петорка с Кембриџа“ — петорицу некадашњих студената тридесетих година прошлог века регрутовали су Совјети и они су током више деценија радили за Москву.
Када му је запретило откривање, Филби је у јануару 1963. пребегао у СССР. До смрти 1988. живео је у Москви. У Русији, а посебно у обавештајним круговима, Филби и даље важи за хероја. Шеф СВР Сергеј Наришкин је прошле године отворио изложбу посвећену двоструком агенту.
Епска толеранција на алкохол
Када је одлучио да се придружи британској обавештајној служби, није морао да поднесе званичну апликацију. Похађао је колеџ Тринити у Кембриџу, а његов отац је био дипломата. Имао је прави акценат, припадао је вишој класи, имао је беспрекорне манире, разоружавајуће држање и епску толеранцију на алкохол.
Када су га позвали из Министарства рата на чај са представницом МИ6, његово име је прослеђено МИ5, контраобавештајној служби, која је узвратила простим речима: „Немамо ништа против“.
Био је чист. Имао је и срећу да је његов отац служио у Индији заједно са са замеником шефа обавештајне службе, који је, када је упитан о њему, рекао да „зна његове“.
Тако је почела прича о најпознатијем двоструком агенту Хладног рата, шпијуну који је уздрмао темеље британске империје.
Чим је Филби ушао у МИ6, почео је да кружи ходницима, да се дружи, да склапа пријатељства, да оговара. Човек који је контролисао „књиге о изворима“, инвентар људи обавештајне службе, био је бивши полицајац и ноторна пијаница. Филби се спријатељио са њим, излазио, напијао га, и ускоро је имао приступ архиви.
Од ЦИА до Бејрута
Брзо је постао и пријатељ са Џејмсом Енглтоном, који је касније постао шеф контраобавештајног одељења ЦИА. Њих двојица су служили у Вашингтону, ишли су на ручкове, напијали се и делили најинтимније тајне.
Филби је потом постављен да води антисовјетско одељење МИ6 и постао је спона између британских и америчких шпијуна. Било му је, по мишљењу многих, суђено да постане шеф целе службе.
И био је јако близу, све док 1951. године двојица његових добрих пријатеља, Гај Бургс и Доналд Маклин, нису пребегли у Москву, и тако открили да су били совјетски шпијуни. Филбијеве колеге су га подржале, али узалуд — био је принуђен да поднесе оставку.
Преселио се у Бејрут, где је радио као дописник „Обзервера“ и „Економиста“, све док МИ5 није покренуо нову истрагу, кад је 1961. агент КГБ-а Анатолиј Голицин покуцао на врата америчке амбасаде у Хелсинкију и затражио азил.
Он је западним службама рекао да постоји круг од пет људи унутар британске обавештајне заједнице. Бургс и Маклин су били бројеви један и два, историчар Ентони Блант је био број три, а број четири је звучао као Филби.
„Хелоу, мистер Филби“
На разговор са Филбијем пошао је његов пријатељ Николас Елиот, који га је здушно бранио деценију раније. Разговарали су уз чај. Неколико дана касније, јануара 1963. године, аутомобил са дипломатским таблицама га је покупио испред кафане у центру Бејрута и превезао га до совјетског теретњака на путу за Одесу.
У Москви је дочекан као херој, а на насловној страни једног совјетског листа је писало: „Хелоу, мистер Филби“.
Испоставило се да је све време био совјетски шпијун, чим је напустио Кембриџ средином тридесетих, и да је верно хранио Москву свим могућим информацијама: од припадника антикомунистичког и антинацистичког немачког подземља (које су Совјети потом побили), преко тајне операције рушења режима Енвера Хоџе у Албанији инфилтрацијом трупа обучених на Западу (која је пропала јер су их власти чекале на правом месту у право време), па све до информације прослеђене Москви током Другог светског рата да Велика Британија нема ниједног агента у Русији, у шта Москва никада није поверовала.
Током рата, снабдевао је Стаљина информацијама о разбијеним кодираним немачким порукама и тако директно променио ток Курске битке у руску корист. Толико је био добар да је Москва једно време мислила да их завитлава и да заправо шурује са непријатељем.
„Током периода између 1944. и 1951. западне службе боље да ништа нису радиле“, рекао је својевремено Филбијев бивши пријатељ, службеник ЦИА Мајлс Копленд Млађи.
Параноја у Енглеској
Случај Филби је из корена променио односе у Енглеској. Одједном, сви су постали сумњиви, више се ништа није заснивало на међусобном поверењу, више није било битно ко сте и шта сте.
Старе методе провере постале су ствар прошлости, а испод ока се гледало и на премијере који су долазили из редова лабуриста. Многи у обавештајној заједници су веровали да је Харолд Вилсон, председник владе, руски агент, а неки су чак планирали да изведу и државни удар и сруше га с власти.
Упркос ономе што су му говорили Совјети, Филби није био пуковник КГБ-а, а прошло је десет година пре него што су му дозволили да посети штаб ове тајне службе. Радио је јако мало. Месечно је добијао 500 рубаља пензије, али је био у кућном притвору — „златном кавезу“, под стражом, а све посетиоце је морао да одобри КГБ.
Плашили су се да ће побећи назад на Запад.
Био је дубоко разочаран оним што је затекао у Москви. Тешио се, по речима његове супруге Руфине Ивановне Пухове, да су идеје добре, али да се спроводе на погрешан начин, због чега људи пате. Плакао је. Покушао је чак и самоубиство.
Ипак, супруга Руфина га је извукла из тог пакленог круга и њих двоје су живели удобно и срећно, колико је то могуће, до краја живота. Обишли су цео СССР, а волели су да одлазе и у Бугарску. Осамдесетих су му пружили прилику да предаје младим људима које су спремали да постану тајни агенти.
Умро је 1988. године од срчаног удара. Добио је државну сахрану и упокојен је као херој.
