Текст Владике Сергија преносимо у целости:
„Тако је са Крајином, која је одувек чувала друге, а данас је на маргини нашег постојања. Крајина је као остарела и брижна старица коју су, чини се, и властита деца заборавила.
Кости наших предака разасуте су широм Крајине. Нема ниједне стопе ове мученичке земље на којој није проливена крв у борби за постојање, а то је и данас наша једина мисао — да опстанемо, да нас има тамо где нас је одувек било.
Демографски суноврат, са којим смо суочени непуне три деценије, прети да Крајину избрише са мапе српског животног простора. Тамо где смо сваком злу одолевали вековима, за протекле три деценије смо доведени на ивицу егзистенције. Постајемо мањина у сопственој земљи, странци на родном огњишту…
Да илуструјем. У односу на 1991. годину у Бихаћу нас је мање за више од 13 хиљада, у Санском Мосту готово 20 хиљада, док нас је на подручју Ливна свега 438 од предратних готово четири хиљаде, на подручју Кључа нема нас ни хиљаду, у Босанској Крупи нас је осам пута мање него пре 30 година, док је иста или слична ситуација у другим градовима и селима наше страдалне Епархије. Статистика у овом случају јесте наше најцрње огледало, у којем се осликава дубина нашег понора.
Ми овде нисмо од јуче, већ од памтивека. О томе најбоље сведоче светиње којима се дичимо. Древни Рмањ, тихи сведок нашег трајања, данас се налази на мети оних који би да га нема. Нове кадије, са истим аршинима као у отоманско доба, урушавају нашу духовну стечевину.
На стратиштима Шушњару и Гаравицама, на којима почивају наши преци убијени злочиначком руком, није нам дозвољено ни да подигнемо спомен-храмове, који би нас довека опомињали на њихову жртву.
Зато је Рмањ наша Грачаница, Веселиње наши Дечани, Бихаћ наш Призрен, Ливно наш Ораховац, Дрвар наш Звечан, Гаравице наш Газиместан…
Господ нас није довео у историју да бисмо били пуки посматрачи властите националне пропасти, већ да се сложимо, обожимо и умножимо, како бисмо себе сачували у Крајини, како бисмо је предали онима који ће доћи после нас.
Све наше очи упрте су у Српску и Србију, у Бањалуку и Београд, у њихове грађане, у њихове институције. Наша је нада у Господу, а вера у братску помоћ не умире.
Све док трајемо, борићемо се за Крајину ми који у њој живимо, али је братска помоћ од судбинског значаја, како не бисмо остали без колевке.
Опустошена ратовима Крајина не сме остати пуста, јер много је оних који јој дугују сопствени идентитет, сачуван у много тежим и суровијим временима. Зато не смемо одустати од борбе за наше право у нашој Крајини, за наше постојање на нашој дедовини.
Ако заборавимо Крајину, изгубићемо сами себе. Онда ће Крајина бити наш крај, а не почетак, као што је то увек бивала.
Ако заборавимо Ћопића, кога ћемо се сећати?
Ако презремо Принципа, слободу нећемо имати!
Ако изгубимо Рмањ, ни Студеница нам више неће бити иста!
Ако се одрекнемо Крајине, бићемо нико и ништа у векове!“
Епископ бихаћко-петровачки Сергије
