Да ли је свет на самом почетку 2019. године отворио или обновио старо жариште, или је реч о ратној реторици намењеној Вашингтону коју себи може да допусти сила каква је данас несумњиво Кина? Кинески председник Си Ђинпинг је поручио да Кина мора да буде уједињена и да ће предузети све неопходне мере како би то постигла, ако треба и употребом војне силе.
Председник Народне Републике Кине се том поруком обратио Тајвану, одметнутом острву које је 1949. године самопрогласило независност, а званични Пекинг га и даље сматра делом НР Кине. Си је то учинио 1. јануара, тачно 40 година од како су кинеске власти позвале сународнике на Тајвану на мирно уједињење са континенталном Кином. Овога пута поновљена порука је имала и додатну конкретизацију у виду модела „једна држава — два система“, успешно примењеног на Хонгконг и Макао, кинеске територије које су некада биле под британском, односно португалском управом.
Цаи Инг Вен, председница Тајвана, односно самоуправних власти тог острва, истог часа је одговорила Сију да „Кина мора да прихвати чињеницу да постоји Република Тајван“ и да Пекинг „мора да користи мирне методе за решавање несугласица са Тајваном, поштујући демократске вредности“.
Саговорник Спутњика, стручњак за Далеки исток Борислав Коркоделовић сматра да је годишњица прве поруке о јединственој Кини послате сународницима на Тајвану била само повод за Сијево обраћање.
Разлози за обраћање се гомилају најмање од 2016. године када је Цаи Инг Вен, кандидаткиња Демократске партије напретка (ДПП), постала председница са програмом који инсистира на томе да је Тајван независна држава прокламована још 1949. године, после грађанског рата када су се на то острво повукле поражене снаге Куоминтанга.
Овај спољнополитички коментатор напомиње да су односи Кине и Тајвана нарушени не само током двеипогодишњег председниковања Цаи Инг Вен, него од 2000. године када је на власт дошла ДПП. Тиме је практично поништен консензус који је постигнут 1992. године између тадашњих функционера НР Кине и владајућег Куоминтанга на Тајвану. Тада је договорено постојање само једне Кине, додуше уз различита тумачења шта то тачно подразумева.
„На све то је последњих дана прошле године председник САД Доналд Трамп потписао закон који је усвојио Конгрес, којим се подстичу односи између Тајвана и САД. Тиме Трамп наставља да доводи у питање споразум САД и НР Кине о постојању само једне Кине и чињеницу да је Вашингтон 1979. године званично признао НР Кину као јединог представника велике кинеске нације“, каже Коркоделовић.
Он зато сматра да је, уз нарушене односе између Тајпеја и Пекинга, низ разлога у троуглу Вашингтон, Пекинг, Тајпеј, утицао да Си одржи говор који је регионална штампа у Азији оценила релативно пријатељским и благим. Саговорник Спутњика подсећа да је Си изашао са концептом који уважава капиталистички систем, гарантује приватно власништво и грађанске слободе и даје Тајвану статус аутономне покрајине у саставу Кине, што је био случај и са Хонгконгом и Макаом.
На питање може ли се сматрати, како то кажу неки аналитичари, да је Америка смислила стратегију новог Хладног рата против Кине и да намерава да ради на обуздавању Пекинга играњем на „тајванску карту“, добар познавалац кинеских прилика одговара да се то сигурно може и тако гледати.
„Ми смо јуче имали изјаву вршиоца дужности америчког државног секретара за одбрану Патрика Шанахана, који је читаву политику Пентагона свео на три речи — Кина, Кина и Кина. Кина се у овом тренутку сматра стратешким ривалом САД. Трамп је свестан шта будућност доноси када је у питању друга економија света — Кина, која има амбиција да до 2030. постане водећа индустријска и иновациона сила и која ће увелико учествовати у одређивању судбине међународне заједнице. Трамп настоји да то контролише, обузда, спречи и у томе му добро дође и Тајван са председницом Цаи Инг Вен“, каже Коркоделовић.
Он, међутим, указује на још један разлог за актуелизацију односа Пекинга и Тајпеја.
„У новембру су одржани локални избори на Тајвану где је ДПП председнице Цаи Инг Вен претрпела велике поразе, како у главном граду, тако и у неким другим значајним градовима, што се узима као барометар незадовољства становништва политиком коју води садашња председница, пре свега у економској сфери, пошто је привреда иначе 19 светске економије, постала нестабилна“, истиче саговорник Спутњика.
Коркоделовић објашњава да су тој нестабилности кумовале међународне околности, пре свега царински рат Америке и Кине. Он напомиње да тајвански бизнисмени имају огромне послове у континенталном делу Кине, која је полигон за склапање електронских производа, који се после извозе широм света. Уз то је и Пекинг, незадовољан политиком председнице Цаи Инг Вен, почео да примењује одређене мере, пре свега да ограничава одлазак кинеских туриста на Тајван, али и увоз тајванских пољопривредних производа.
„Тајванци осећају притисак на своју економију и због царинског рата и због политике председнице Цаи Инг Вен, која производи узвратне мере Пекинга и питање је ко ће победити на изборима 2020. године. У Пекингу се не скрива жеља да то опет буде Куоминтанг, која је увелико еволуирала од двехиљадитих и која је сада за Пекинг најпожељнији партнер“, каже Коркоделовић.
Када је пре 40 година Пекинг послао поруку Тајвану није био у позицији да мења статус кво. То је у новом позиву потврдио и Си када је рекао да је тајванско питање настало јер Кина 1949. године није била довољно јака. Сада се све моћнија Кина осећа довољно способном да она диктира те односе и то ће сигурно изазвати велику нервозу у Тајпеју, али вероватно и у Вашингтону, сматра саговорник Спутњика.
Он је, ипак, мишљења да је идеја да НР Кина војним средствима стави Тајван под своје скуте више теоријске природе и да ни сами кинески руководиоци не мисле да је то нешто што предстоји у догледној будућности.
„И сам председник Си је казао да је помињање војних решења усмерено на спољне факторе и на оне у Тајпеју који су склони сепаратизму. Очекујем да Кина интензивира своја настојања да са погодним представницима тајванских власти преговара о тој институционализацији сарадње и модалитетима будућег заједничког живота у оквиру модела ’једна држава — два система‘ и да је то нешто што предстоји у годинама пред нама“, указује Коркоделовић.
Председница Цаи Инг Вен ће сигурно после позива Сија бити под притиском локалног становништа и пословних кругова да нађе модус вивенди са НР Кином, а предстоје и избори 2020. године. И ту ће снаге које се залажу за унапређење сарадње са Пекингом сигурно бити значајно видљивије, закључује Коркоделовић.
