На Цетињу ће, наиме, 6. јануара у присуству државног врха бити организовано „свечано обиљежавање 100 година од Божићног устанка“, у спомен на црногорске комите зеленаше који су се јануара 1919. године борили да се „Црна Гора ослободи од фактичке војне окупације српске војске“.
Организацију тог догађаја на себе је преузело Министарство одбране Црне Горе, легитимизујући тако побуну присталица условног уједињења Србије и Црне Горе као један од најважнијих догађаја у слободарској традицији црногорске војске.
Челницима тог министарства није засметала ни чињеница што се данас извјесно зна да је Божићна побуна организационо и логистички била индукована из иностранства — од стране Краљевине Италије, као ни околност да је сама побуна дефакто пропала истог дана када је и почела.
Тако се дошло до парадокса да Војска Црне Горе поред свих датума великих битака из вишевјековне славне и слободарске црногорске историје, фактички највише обиљежава „устанак“ који то није.
Елем, сама свечаност се организује на „Споменику херојима Божићног устанка 1919. године“ у Бајицама крај Цетиња, док ће на свечаној академији у Зетском дому, у присуству „представника државног, политичког и културног живота Црне Горе“, говорити премијер Душко Марковић, министар одбране Предраг Бошковић и градоначелник Цетиња Александар Кашћелан.
Истог дана и истим поводом на Цетињу је такође заказан и такозвани „комитски марш“ од стране јавности мало познате, готово фантомске невладине организације „Европски покрет за владавину права“, која је на Бадњи дан у 11 сати и 30 минута заказала окупљање испред штаба Божићног устанка.
„Штаб је битан зато што постојање штаба значи да није била у питању побуна, већ оружани устанак бораца за слободу и част Црне Горе. Ако устаницима није пошло за руком да уђу 1919. године у Цетиње, ми ћемо то овим ’комитским маршом‘ симболично урадити“, казали су организатори, оштро поручивши неистомишљеницима да сви они који славе издају и нестанак Црне Горе треба да се стиде.
Оно што је интересантно јесте да је овај „комитски марш“ неоригинално осмишљен по узору на руски „Бесмртни пук“, па организатори апелују да грађани који дођу понесу „портрете“ вође Божићне побуне Крста Зрнова Поповића, односно других црногорских комита зеленаша.
За политичког аналитичара Бошка Вукићевића обиљежавање 100 година од Божићне побуне у организацији Министарства одбране, уз најављени „комитски марш“, представља само потврду да режим и 2019. годину почиње са наставком слуђивања грађана Црне Горе и скретањем пажње са фундаменталних проблема у држави, при чему је нескривена србофобија главни инструмент такве политике.
Он примјећује да је када је ријеч о фалсификовању црногорске историје од стране режима, Божићна побуна логичан избор, јер се ради о догађају који је једна од незаобилазних тема тог процеса.
„Интересантно је да државни врх прије три године, када се обиљежавала стогодишњица славне Мојковачке битке, ту прославу није доживљавао са толико ентузијазма и помпе као што је случај са годишњицом Божићне побуне, иако Мојковачка битка, као једна од највећих побједа црногорске војске и најблиставијих примјера жртвовања зарад спасења српске војске, по значају убједљиво превазилази Божићну побуну“, примјећује Вукићевић.
Према мишљењу нашег саговорника, разлог актуелне црногорске власти за дијаметрално другачији третман Мојковачке битке и Божићне побуне је очигледан.
„Док први случај има недвосмислен карактер велике побједе над аустроугарским окупатором и вјечног братства Србије и Црне Горе, други случај режим жели да представи, уз уобичајене квазинаучне и фалсификаторске инструменте, као одупирање Црногораца великосрпској агресији“, сматра Вукићевић.
У том смислу он напомиње да традиционално обмањујући и ненаучни метод режимских дјелатника започиње већ у кривотворењу самог назива Божићна побуна, па власт умјесто до сада уобичајеног термина „побуна“ у последње вријеме искључиво форсира синтагму „Божићни устанак“, јер се самом догађају жели придодати атрибут општенародног бунта, иако је у њему учествовала убједљива мањина црногорског народа.
„Суштински, тада су се зеленаши, присталице условног уједињења, подстакнути и помогнути од Краљевине Италије, супротставили вољи бјелаша, побједника на Подгоричкој скупштини и тадашњој убједљивој већини. Оно што је тада било неупитно, а што режимски активисти покушавају да оповргну у још једном фалсификаторском науму, јесте ондашње национално изјашњавање зеленаша и бјелаша. И једни и други искључиво су се изјашњавали као Срби. Истовремено су и једни и други били за уједињење са Србијом и осталим јужнословенским областима“, децидан је Вукићевић.
Тај аналитичар још једном истиче да је 1918. године у суштини једино било ријечи о династичком сукобу на релацији Карађорђевићи–Петровићи, око чега озбиљни и објективни историчари одавно немају двојбе.
„Ипак, и поред свих непосредних и непобитних историјских докумената, црногорска и регионална јавност ће 6. јануара поново бити приморана да слуша бајке о великосрпској агресији и уобичајене србофобне изјаве од стране премијера и министра одбране Црне Горе“, предвиђа наш саговорник.
