Ако се може судити према речима британског интелектуалца Тимотија Леса, једино решење за Босну и Херцеговину је — да се распадне. Овај некадашњи британски дипломата и садашњи истраживач на универзитету у Кембриџу, директор тинк-тенка „Нова Европа“, није први пут недавно иступио са тезом да балканске границе поново треба да се мењају.
Док је прошле године говорио о потреби организовања међународне конференције која би редефинисала границе бивших југословенских република, ове тврди да ће се Република Српска отцепити од БиХ, зато што су Срби у тој бившој југословенској републици повређени одлукама међународне заједнице и јер сматрају да им је у БиХ угрожена безбедност.
Са друге стране, према Лесовим тврдњама, променило се и међународно окружење. ЕУ више не нуди могућност проширења и стога више не може да игра улогу регионалног полицајца, док интересовање САД за Балкан опада.
Иако је Бадинтерова комисија још 1991. покушала да зацементира границе новонасталих држава у авонејвским оквирима, међутим, такве границе никада нису прихваћене као датост. Подсетимо само о чему је прошле године било највише расправа када је у питању решење косовског чвора — о (не)могућем разграничењу и размени територија, а питање независности Републике Српске или барем изјашњавање грађана о независности овог ентитета неколико пута налазило се на столу као адут у рукама власти у Бањалуци.
Лес је са тезом о потреби отцепљења Републике Српске од БиХ изашао још пре неколико година чланком у угледном америчком спољнополитичком часопису „Форин аферс“, подсећа политиколог из Бањалуке Александар Врањеш.
Лесово становиште гласи да су потенцијални конфликти на Балкану још увек претња и, самим тим, логика нам говори о потреби да различите балканске нације треба сврстати у властите националне државе како се конфликт не би поновио.
„То је делимично тачно. Ако се узме који су потенцијални конфликти могући у БиХ, где имамо три конститутивна народа која још увек нису разрешила све сукобе… Сукоб је залеђен, не постоји консензус око заједничке државе и тако даље. Та је логика веома оправдана. Али, опет, мора се у обзир узети контекст да би се то могло применити у пракси“, напомиње Врањеш.
У БиХ, према Врањешовим речима, вреди један контекст, јер Република Српска има све одлике државности — има институције, територију, па и међународно признање кроз међународни уговор (Дејтонски споразум).
„У таквим ситуацијама то је изводљиво“, додаје Врањеш, „али шта ако ту исту форму применимо на Албанце на Косову? Та прича се априори мења, у истом моменту добија потпуно другачији контекст, јер нису Албанци били ти који су имали исти статус као Република Српска, па су кренули путем самосталности, него су дословно отели земљу уз помоћ међународне силе. На основу тога, тај контекст не вреди када је реч о Косову. Тако да теза Тимотија Леса у неком делу стоји, али се мора у обзир узети контекст који мора да одреди колико је то уопште рационално, прагматично и колико је то уопште изводљиво.“
Када Лес тврди да ЕУ нема снаге да одржава поредак и ред на Балкану и да је из тог разлога неопходно нације поделити према националним државама, то има смисла, али, према Врањешовим речима, само у најширем смислу, ако се у обзир не узимају појединачни случајеви, закључује Врањеш.
„У модерно време, концепт националних држава је проблематичан“, сматра историчар Предраг Марковић, а решење за Балкан види у концепту ЕУ: „Флексибилан аранжман у коме би граница између Србије и Републике Српске била само административна линија, а не права државна граница“.
Између тако замишљене границе између Србије и Републике Српске могла би да се повуче паралела са оним што се догађа између Албаније и Косова, да брисање ове потоње границе не угрожава никога. Брисање границе између Косова и Албаније угрожава неколико суседних држава, док јединство између Србије и Српске никога не угрожава, тврди Марковић.
