Иако ће се ова „Постова“ оцена многима учинити претераном, нема сумње да је вашингтонски лист у праву када констатује да ће најављено америчко повлачење произвести и те како крупне последице – Америка је, наводи се, своје савезнике тиме оставила на цедилу, Курде „бацила вуковима, изоловала Израел, а Русији и Ирану омогућила неометану владавину на Блиском истоку“.
Уосталом, рекао је ових дана амерички председник, Иран „тамо може да ради шта год хоће, а Сирију смо изгубили одавно“.
„Ово је ноћна мора за Турску и Израел. Велики победници су Русија, Иран, Асад и“ – увек згодан изговор – „ДАЕШ“, твитовао је републикански сенатор Линдзи Грејем.
Или пак, као и толико пута до сада у рату који траје већ скоро осам година, још ништа није извесно? Макар и зато што је рок за америчко повлачење, са првобитних 30 дана већ померен на четири месеца. Ко ће завладати Блиским истоком ако се Американци заиста повуку из Сирије? Може ли Русија да постане главни гарант мира у овом региону, будући да је једина која има добре односе са свим зараћеним странама? И ко треба да буде забринут ако се ова блискоисточна криза на крају разреши на релативно миран начин?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали некадашњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић и новинар из Турске Бојан Будимац.
Спутњикови саговорници истичу да наредба коју је Трамп издао не значи нужно и да ће се америчке трупе из Сирије заиста и повући.
Борислав Коркоделовић тако подсећа да је „председник Русије Владимир Путин, после Трампове наредбе повлачења, указао да су Американци више пута објављивали и да се повлаче из Авганистана, а тамо су, ево, већ 18 година. Сумњичавост је утолико оправданија што се Трамп налази под огромним притиском да од повлачења одустане.“
И Бојан Будимац каже да се „најави америчког повлачења у Турској прилази са великом дозом опреза јер су америчка обећања у вези са Сиријом већ небројено пута прекршена. Због тога се сада пре свега ишчекује да се види да ли ће бити конкретних резултата“.
Америчко повлачење, додаје Будимац, „може се сматрати и тактичким маневром, будући да се основни вектор америчке спољне политике на овом простору, а то је притисак на Иран, и даље не мења… С друге стране, ако до повлачења заиста буде дошло, несумњиво ће опасти амерички утицај у Сирији, који је за Турску био погубан. Ипак, изражава се забринутост да би САД могле да подстакну Саудијску Арабију и њене арапске савезнике да преузму заштиту Курда, што би их увело у директан сукоб са Турском“.
„У најоптимистичкијем сценарију“, објашњава Борислав Коркоделовић, „после америчког повлачења, тројка из Астане – Русија, Турска и Иран – уз помоћ председника Сирије Башара ел Асада и арапских земаља које су преокренуле своју политику према Дамаску, могли би да 2019. учине годином постепеног смиривања ситуације на Блиском истоку.“
„Ако би мировни процес заиста био препуштен тројки из Астане, то би заиста указивало на пораз Америке“, сагласан је и Бојан Будимац.
Објашњавајући преокрет у ставу арапских земаља према властима у Дамаску, Коркоделовић наводи: „Постоји тумачење да се арапске земље, које су од почетка радиле на Асадовом свргавању, сад враћају сарадњи с њим управо због Турске, како би неутралисале њен утицај на територијама које су до 1918. биле део њене империје. А анимозитет је додатно постигнут борбом између Турске и Саудијске Арабије око вођства у свету сунитског ислама“.
Неизоставан је, наравно, и ирански фактор. Брукингс институт из Вашингтона забринуто процењује да ће Иран „попунити празнину“ и додатно ојачати своју позицију у региону, а његови регионални непријатељи, наводи се даље, „забринути су због ’копненог моста‘ који ће Иран повезати с Либаном преко Ирака и Сирије“.
„Иран је несумњива регионална сила и један од кључних играча на том подручју уз Саудијску Арабију, Турску и Израел. У сиријском грађанском рату Иран је доживео својеврстан узлет, поставши незаобилазан фактор“, коментарише Борислав Коркоделовић. „Истовремено, ангажовање Ирана у борбама у Сирији и Ираку, на позив тамошњих легитимних власти, коштало је ову земљу и у људском и у материјалном смислу, тако да би Техеран желео да се ситуација смири… О тзв. шиитском полумесецу, који се протеже од Техерана преко Багдада и Дамаска до Бејрута, доста се говори, али свака од тих земаља пре свега гледа своје националне интересе, тако да ће се тек по окончању сукоба видети колико је снажна веза која је остварена иранским војним присуством у ратним сукобима.“
За разлику од осталих регионалних фактора, Израел не крије своје разочарење најавом америчког повлачења. „То није добро за нас“, признаје министар финансија Моше Калон, а бивши премијер Ехуд Барак наводи да „Иранци славе због тога што Трамп напушта Сирију“.
„Америчко повлачење сигурно не одговара Израелу, који иначе има познату историју помагања Курдима у борби против Турске, која им је заједнички непријатељ“, подсећа Бојан Будимац.
„Израел би могао да буде велики губитник, зато што су у војном смислу изузетно ојачале сиријске војне снаге и либански Хезболах“, наводи Коркоделовић, који закључује да би из читавог галиматијаса, као победник, могла да изађе Русија: „Русија је значајан добитник у овој ситуацији… Она се сад показује као истински стабилизатор, преговарач и посредник, на кога ће сад и Израел морати да се ослони.“
