„Савремена историја која се предаје у школама, дефакто је совјетска верзија савремене историје, са примесама проруског панславизма, који у одређеној мери утичу на изучавање чешког језика и литературе током епохе буђења националног препорода (средином и крајем деветнаестог века)“, истиче се у извештају чешке Контраобавештајне службе.
Да ли то значи да се одређене снаге у држави труде да направе ревизију историје? И да ли је уопште могуће избрисати идеје панславизма из историје националног препорода чешког народа? У интервјуу за Спутњик, на ова питања је одговорио чешки историчар и стручњак за савремену историју словенских народа Јан Рихлик.
Каква је улога идеје панславизма у историји националног препорода?
— Панславизам је свакако одиграо велику улогу и овде нема ничег чудног. Логично је што се идеја словенског јединства јавила и јачала као алтернатива идеји уједињења Немаца и пангерманизму.
— Словенски песник Јан Колар (Ján Kollár), који је своје стихове писао на чешком језику, као млади студент теологије у Бечу учествовао је на скупу немачких студената у замку Вартбург. Током тог састанка се говорило о уједињењу Немаца, што је подстакло Колара на мисао да би и Словени требало да збију редове. Наравно, у тој фази је национални препород био позитивна појава. Ипак, касније се показало да уједињење Словена политичким методама није могуће, имајући у виду да се интереси нису подударали, што је било последица различитог историјског развоја.
Када говоримо о панславизму, да ли се увек ради о некаквом проруском покрету, како многи критичари имају обичај да прикажу?
— Ово је прилично сложено питање. Мислим да се у 19. веку панславизам тако и доживљавао, а да га многи и данас тако прихватају, иако је то мртва идеја. Али ако бисмо панславизам посматрали кроз културни аспект, он би могао да се схвати као покрет који јача солидарност међу словенским народима, а не чисто проруски покрет.
— У 19. веку Русију су као велику царевину, велику државу Чеси, Словаци и Срби доживљавали као заштитницу сопствених интереса. Али, није било јединственог става. На пример, тако никада нису мислили Пољаци, а Хрвати, Словенци и делимично Бугари су се према овој идеји односили са дозом резерве.
Ако се прочита „Светска револуција“ коју је написао Томаш Масарик, један од вођа покрета за ослобођење Чехословачке, може се видети да се након Првог светског рата један део чешких политичара залагао за стварање велике словенске империје на челу са Русијом. Такође, желели су да виде једног од кнежева из династије Романових на чешком трону. Рекло би се да су те русофилске идеје заиста биле популарне?
— То је била концепција Крамаржа, првог председника Владе Чехословачке, који је, узгред, тајним каналима текст са својим идејама послао руском министру спољних послова Сазонову. Руска дипломатија је ову идеју доживела као фантазију једног политичара и нису је озбиљно прихватили. Али требало би рећи и да се на почетку Првог светског рата од свих земаља-чланица Антанте царска Русија највише благонаклоно односила према плановима Чеха. Највећим делом је до овога дошло јер је у оквирима руске спољне политике била жеља да се дуализам Аустроугарске царевине претвори у тројну државу, где би на пример Чеси били још један од признатих државотворних народа.
— Претпостављам да идеја о могућем директном припајању чешких територија Русији у оквиру некакве аутономије у то време није имала подршку. О томе се могло причати тридесетих и четрдесетих година 19. века, у доба романтизма, али 1914. године подршке више није било. Ипак, након читавог једног века, тешко је давати оцену.
Из ваше перспективе, да ли се русофилска идеја може избацити из општег концепта историје националног препорода? Да ли би то онда могла бити ревизија историје?
— Чини ми се да неће бити могуће тек тако прецртати читав период, а уопште, о целом овом проблему сам сазнао из медија. Не мислим да би на све ово требало гледати превише озбиљно. Како год окренете, сви светски медији траже шпијуне и опасности, а понајвише тамо где их уопште нема. Без било какве сумње, идеја панславизма јесте део чешке историје и културе. Нисам радио као предавач у основним и средњим школама, али на својим предавањима о историји 19. века за студенте Карловог и Либерецког универзитета тему националног препорода и панславизма свакако обрађујем.
