Наска линије су средином 16. века открили шпански конквистадори, који су геоглифе сматрали путним знацима. Поновно откриће геоглифа се везује за 1939. годину, када је перуански археолог Торибио Ксеспе обратио пажњу на њих. Исте године је амерички историчар Пол Косок направио прве фотографије Наска линија из авиона.
„Древне планинске стазе и геоглифи су две најупечатљивије људске творевине у Андима. Налазе се једне поред других, и из неког разлога раније нико није био заинтересован за изучавање њихове међусобне повезаности. Ми претпостављамо да су ти цртежи били ’капеле‘, где су путници читали молитве“ , наводи Питер Бикулис са Универзитета у Торонту, објављено је у часопису „Антиквити“.
Према садашњим проценама, на простору од око 70 километара, нацртано је више од 30 дивовских животиња и биљака, неколико стотина апстрактних геометријских фигура и 13.000 линија, а многе од њих су видљиве из свемира.
Археолози и историчари нису дошли до заједничког закључка како су представници културе Наска, који су живели на висоравни средином првог миленијума наше ере, успели да урежу гигантске цртеже. Научници такође расправљају о томе какву су улогу имали геоглифи у животу Индијанаца. Истраживачи су веровали да су то специфичне опсерваторије или слике сазвежђа.
Последњих година појавила се теорија да су геоглифи на Наска висоравни, као и сличне творевине у Боливији и Амазонији, Индијанцима служили како би комуницирали са Богом. Неки историчари сматрају да је култура Наска користила фигуре и линије као гигантски разбој за ткање одеће за покојнике. Бикулис и његове колеге понудили су ново објашњење, односно вратили су се на идеју шпанских конквистадора и хроничара. Они су скренули пажњу на чињеницу да се већина цртежа на Наска висоравни и у другим деловима Перуа налази у близини раскршћа великих древних путева, које су Инке направиле у Андима у претколумбово време.
То их је навело на размишљање да путеви и геоглифи могу бити повезани. Како би то утврдили, научници су се упутили у клисуру Сивас на југу Перуа, на чијим се падинама и дну налазе неки од највећих камених цртежа древних Индијанаца.
Канадски археолози саставили су детаљне мапе подручја, укључујући и древне путеве, користећи снимке направљене помоћу дронова. Истраживачи су открили да је већина тих путева скоро потпуно нестала у последња два миленијума. Њихови трагови сачували су се у облику разних артефаката и посебној структури тла. Занимљиво је да геоглифи нису случајно разбацани по долини. Скоро увек су се налазили на рубу долине, близу путева или великих насеља, а најчешће на местима где су се налазили најважнији излази и улази у клисуру Сивас.
Научници истичу да су многи од тих цртежа слични по свом стилу шарама које се налазе на многим ритуалним керамичким посудама и неким тканинама древних Инка и других перуанских Индијанаца. Осим тога, Бикулис и његове колеге су у близини геоглифа нашли делове таквих посуда, као и друге религиозне артефакте.
Истраживачи верују да су те мистериозне камене конструкције, које су изграђене на раскршћу главних путева, могле да послуже као нека врста „путних капела“ за древне Инке и друге становнике Анда, који су желели да сигурно дођу до свог одредишта.
