Власник расадника из Зрењанина на пут дугачак 17.460 километара кренуо је летос, са пријатељем. Упрегли су голфа „двојку“, јер, како Јованов каже за Спутњик, данашња техника је удобна, али није квалитетна.
Имао је само један проблем. Узбуђен, заборавио је да искључи светла, па се акумулатор испразнио. Таксиста је с њим обишао десетак продавница док нису нашли одговарајући, а онда му је помогао и да инсталира акумулатор, а вожњу наплатио симболично. Ово је најбољи начин за почетак приче о Сибиру, у који сам пошао да бих променио слику о томе да је ово пространство страшно, хладно место у коме живе само медведи, каже Јованов.
„Руси су јако затворени код првог контакта. Међутим, кад се спомене Србија, кад чују да смо из Србије, када виде пасош у хотелима, буквално, осмех је одмах ту. Од момента кад сазнају да смо из Србије па надаље, били су ту за нас у сваком смислу, да помогну. То што је таксиста урадио за нас, не верујем да би ико урадио“, каже Јованов.
Видео је Санкт Петербург и Москву, али га је дуго копкало шта је тамо иза, источно од Москве, како изгледа „права Русија“. Божанствени предели Сибира могу се видети у медијима, али градови су још неистражени, баш зато је на пут кренуо аутомобилом. Градови су предивни, уређени, чисти, ако и имају графите, то су искључиво љубавне поруке, а људи су веома опуштени, прича наш саговорник.
„Градови су толико лепи, толико уређени, да човек једноставно стане и гледа, не верује где се налази. Нема журбе, нема мрких лица, види се опуштени живот, посебно у Краснојарску, граду чувених фонтана, има их преко две стотине. На трговима смо били, милина је то гледати, раздрагана деца, породично се тамо излази, дивне сцене“, присећа се необични путник.
Обишао је Владимир, Нижњи Новгород, Казањ, Перм, Кунгур, Јекатеринбург, Тјумењ, Омск, Новосибирск, Томск, Кемерово, Краснојарск и Иркутск, док није стигао на крајње одредиште — Бајкалско језеро.
Поред лепоте градова, главни утисак му је да становници дела наше планете, који на западу често мешају са Србијом, много више знају о нама, него ми о њима. Веома су упућени у све што се тренутно дешава на политичком плану, то сам закључио буквално приликом сваког сусрета, каже Јованов.
„Проблеме које имамо у односима са Хрватском, са осталима, а поготово са Косовом и Метохијом, то су све знали, до детаља. Знају доста и о нашем народу, а понеко и наше песме. У Нижњем Новгороду смо наишли на фудбалску екипу из Москве, тамо су гостовали, били смо у истом хотелу. Човек, када је видео да смо из Србије, донео је вотку и чашице да нас почасти. Наравно, било је наздрављање за Србију. Возећи тим њиховим великим булеварима, обилазили су ме и са леве и са десне стране, отварали прозоре, поздрављали, махали, викали Србија, Србија“, присећа се Јованов.
Дирнут руском душом, импресиониран топлином људи, одлучио је да се поново упусти у сличну авантуру. Такође у времешном голфу планира да се одвезе још даље, до Кјахте, некадашњег Троицкосавска, града на граници с Монголијом, који је основао руски дипломата српског порекла Сава Владиславић.
Најлепши годишњи одмор, авантуру за памћење до краја живота помогли су бројни спонзори, а новац који Јованов и његов сувозач нису потрошили, донирао је фондацији „Тијана Јурић“, која ће га, према речима захвалног оснивача Игора Јурића, потрошити на организовање различитих радионица.
