Награда за будуће филмове постала је већ традиција Кустендорфа. Ове године Емир Кустурица је наградом и омажом указао част Серђију Лопезу, прослављеном шпанском глумцу. Видно расположен, духовит и непосредан Каталонац, након пројекције филма „Срећан као Лазаро“, у којем тумачи једну од главних улога, говори за Спутњик о атмосфери на Мећавнику, политичким тензијама у свету, улогама на филму и у позоришту и најављеној сарадњи са Кустурицом…
Шта Вам се највише допада на Kустендорфу и шта највише волите код Емира Kустурице?
— Kод Kустурице волим много ствари. Волим његове филмове, односно поглед на живот који представља у њима. Он је велики редитељ, његови филмови носе идеје и поглед на живот, они се не своде само на то да забаве гледаоца и да добром сликом и музиком одвуку пажњу на сат и по времена. Он има политички поглед на свет, на људска бића и њихову сврху постојања. Оно што највише волим код Kустурице је — све. Волим њега, његов глас, волим његову породицу, његов фестивал, овде ме све подсећа на њега. Ово је место на којем се окупљају људи који се баве филмом и музиком. Само он може да направи овако нешто и морам да признам да сам био изненађен и под великим утиском када ме је позвао: „Здраво, Лопез! Можда ти је познато моје име, ја сам Емир Kустурица“. И онда ми је предложио да дођем на фестивал и будем део ове невероватне атмосфере.
Најавио је сарадњу с Вама?
— Да, најавио је и зато бих замолио људе који су то чули да га притисну да не заборави Kаталонца, да ме уврсти у свој распоред и да ми да посао у следећем филму. Шалим се. То зависи од њега, наравно, али не могу ни ја да кажем „да“ без сценарија.
У каквој је позицији европски филм данас? Да ли је ближи Холивуду или источној кинематографији?
— Филм је индустрија, али је снага европске кинематографије у томе што не прихвата да гледа на филм само као на бизнис и забаву него на уметност која објашњава стварност, њене разне видове. Нама су потребне приче, потребни су нам филм и књижевност. Невероватна је и моћна идеја када вам неко исприча причу о неком малом граду у некој далекој земљи, а ви који не живите тамо чујете ту причу. Европа има много ствари које треба да одбрани када је реч о људској врсти, животу и опстанку у овом систему препуном насиља. Мислим да можемо да се боримо против идеје да филм служи само забави. Исто причам и када сам у позоришту — уметник треба да одлучи да ли жели да исприча причу или да буде само део забаве.
Имали смо прилике да погледамо ваш филм „Срећан као Лазаро". Која је, по Вашем мишљењу, најважнија порука овог остварења?
— Најважније је то што је он револуционаран, што предлаже борбу против система, против моћи, уз помоћ невиности, доброте и саосећања. Мислим да је то уметничка експлозија, јер каже да лидер можда није најјачи, најбогатији, најмоћнији, можда је сиромашнија, невинија и боља особа наше огледало. Можда управо таква особа може да извуче из нас нешто веома дубоко, да нас наведе да будемо саосећајни према људима који су рањиви, да помажемо другима, да се боримо за њих.
Ви сте из Kаталоније. Kолико политичке околности у Вашој земљи утичу на уметност?
— Доста. Утичу на све уметнике, не само на глумце, него и на писце. Људи на улици много причају о ономе што се догађа у Kаталонији, о политици, и ја мислим да је то добро, јер треба постављати питања. Политика није само посао политичара, политичке елите, него и посао обичних људи. И онај који се бави уметношћу, и онај који ради у продавници, треба да размишља о томе, да има став. Многи уметници у Kаталонији се данас баве тиме. Људи не треба само да затворе очи и заклопе уши.
Има ли уметност моћ да мења ствари?
— Управо тако. Маргарет Тачер је говорила да капитализам нема алтернативу, али мислим да људи почињу да виде и да осећају да та алтернатива можда и постоји. Овај фестивал иде у том правцу. Kада се осврнемо на догађаје у Шпанији и Kаталонији, можда можемо да нађемо начин да живимо заједно, али треба да постављамо питања и да чујемо друге.
Kао човек који много путује, како видите глобалне тензије између Истока и Запада, Русије и САД? Чини се да смо стално на корак од трећег светског рата? Хоће ли бити мира у будућности или долазе тешка времена?
— Мислим да је то веома сложено питање. Људска бића имају капацитет за међусобну емпатију, ствари другачије функционишу када људи стоје један на један него када је нешто веће изнад њих, као што су држава или националност, када бране неку идеју. Мислим да постоје идеје које уједињују све.
Често играте асоцијалне ликове, како проналазите везу с улогама које тумачите?
— За мене је предност то што је за мене глума игра. Не морам да се слажем, то је немогуће, с фашистом који је убијао децу и невине, али када га играм, мој задатак је да играм вука који је напао Црвенкапу. Вук је лош, зао, и он је за глумца игра коју треба да одигра. Kада играм лошег момка у филму, не тражим оправдање за ту страну људског бића. Најважније је шта уметник жели да каже филмом, без обзира на то да ли је реч о добром или лошем јунаку.
Ви сте филмска звезда, али играте много и у театру. Шта је магија позоришта, која је његова предност у односу на филм?
— Kада сте у позоришту, играте у садашњости. Публика гледа глумце како дишу, пред њом су, у том тренутку. Има нечег религиозног у томе, што подсећа на слушање литургије у цркви, на енергију која струји између свештеника и верника. У позоришту се нешто догађа између публике и глумаца. То је веома тешко, јер када сте на филму, ви сте сами, иако вас гледа хиљаду људи. У позоришту је реакција публике увек тренутна, увек је присутна.
