Колику штету су претрпели сви који су се задуживали у „швајцарцима“, јасно се види на примеру управо овог кредита.
Узрок свих проблема корисника кредита индексираних у швајцарским францима је енормни раст ове валуте, која је од априла 2008. до марта 2018. године ојачала према евру за 46 одсто, док је у истом периоду динар ослабио према франку чак 121 одсто, преносе београдски медији.
Због тога је корисник кредита од 550.000 швајцарских франака, који је 2008. вредео 342.860 евра, десет година касније отплатио чак 549.250 евра (705.000 франака) и остао дужан још 54.300 евра.
Тако испада да треба да врати банци готово дупли износ позајмице, преко 600.000 евра. Да је пре десет година узео кредит у еврима, до сада би исплатио укупно 478.391 евро и остао дужан 17.284 евра.
Иначе, оно што је занимљиво у овој пресуди је чињеница да је банка у одговору на тужбу, дакле у својој одбрани, сама навела да постоје непредвидиви фактори, чиме је потврдила став суда приликом доношења пресуде.
„Кретања на финансијском тржишту зависе од бројних околности и фактора, па и од унапред непредвидивих“, навела је банка.
Дејан Гавриловић из Удружења банкарских клијената „Ефектива“ каже да се из ових бројки јасно види да овај уговор више не одговара његовој почетној сврси.
„Овај уговор не испуњава очекивања слабије уговорне стране, јер је очигледно да су наступиле околности које отежавају испуњење обавеза дужника. Такав уговор је неправично одржати на снази, сагласно Члану 133 Закона о облигационим односима — наглашава Гавриловић за „Блиц“.
Тако је и Привредни суд оценио да валутна клаузула у швајцарским францима, у овом случају, није испунила своју примарну сврху, а то је очување вредности позајмљеног новца, већ је довела до значајне неравнотеже давања на штету дужника, односно довела је до богаћења друге стране (банке).
А то је противно начелу савесности и поштења и једнакости узајамних давања прописаних Законом о облигационим односима.
Како се наводи у пресуди, „настојање да се наведени уговор одржи на снази и поред промењених околности, на чему инсистира банка, доводи до нарушавања начела једнаке вредности давања, јер валутна клаузула, супротно својој сврси омогућава туженој банци стицање користи услед драстичног повећања вредности швајцарског франка“.
Такође, занимљиво је да суд није прихватио оправдање банке да и она трпи штету, јер је, да би исплатила кредит у „швајцарцима“, и сама морала да се задужи у истој валути на међународном тржишту. Такав став суд је образложио на следећи начин:
„Исти кредит банка је исплатила у динарима, а не у францима. Она га само номиновано обрачунава и наплаћује у ’швајцарцима‘, чиме је раст курса франка превалила на терет дужника.“
