Дебата о договору Терезе Меј о изласку из Европске уније, која је вођена ових дана на Острву, показала је дубоке слабости Велике Британије, оцењује Антић.
Ипак, намеће се питање хоће ли Британија бити „кажњена“ у случају тврдог напуштања ЕУ без договора или ће баш Лондон имати користи од тога?
Наш саговорник најпре сугерише да постоји једна подела у друштву која је потпуно „небританска“, јер је Британија позната као земља компромиса, макар кад је реч о унутрашњој политици и управо је „величина британског успона у 18, 19 и посебно у 20. веку била управо у спремности аристократије да буде демократска и демократије да буде аристократска“.
Премијерка Тереза Меј је данас у тешкоћама, зато што се ослања на делове конзервативне партије који су радикално били за „брегзит“ и, на другој страни, на странке из Северне Ирске које желе да одрже одређен статус који је био као и у доба кад је Британија била чланица ЕУ.
„Извесно је да је она добила трећину гласова кад је дошло до гласања, тако да сада, ако хоће да обнови већину, мора да се договори са њима. Нисам сигуран да било ко разуме шта значи ’тврди брегзит‘, јер само питање чекања робе која треба да се увезе у Британију, а која је важна због, рецимо, снабдевања продавница, биће толико повећано да ће се одмах појавити огромне несташице. Моје је уверење да ће се на крају прећутно договорити да неки споразуми остану на снази“, каже Антић.
Реч је о проблему који не разумеју људи који мисле да је ЕУ била само један инструмент, а не потреба која је дуго постојала.
На питање да ли би Британија могла билатералним договорима да регулише односе са Унијом или земљама-чланицама, Антић одговара да нема земље као што је Британија у ЕУ и да је већина земаља у ЕУ већ један део свог суверенитета „уклопила у Унију“, тако да би Британија могла да разговара са Немачком или евентуално са Француском.
Гледано из угла обичног човека, „брегзитом“ ће на већем губитку бити Велика Британија него ЕУ, зато што је имала јако добар положај у Унији. Међутим, „постоје неки интереси који су даље од личних интереса стомака и џепа“, а чини се да их је „тиха већина у Британији приметила“.
„То што одлази Британија, најава је једне кризе која више није криза која води ка бољим решењима и која представља један рукавац у развоју ЕУ. То је сад криза која је криза постојања. Наш професор Слободан Самарџић је рекао како се светска криза из 2008. током три године претворила у европску кризу и то је чињеница. Тако да ЕУ, ако и успе да опстане, више неће бити она унија која је замишљена у Риму шездесетих година или у Матрихту 1992. године“, каже саговорник Спутњика.
Кад је реч о евентуалном окретању Велике Британије земљама Комонвелта по изласку из ЕУ, Антић сматра да Британија нема коме да се окреће, али постоји алтернативни пут, а то је да покуша да буде нека врста посредника између САД и ЕУ.
Данас просто више не постоји потреба за постојањем великих система, а ЕУ је и настала да би омогућила европским силама да буду светска сила. Пре мало више од сто година све светске силе биле су у Европи, а ми смо данас дошли дотле да је Европа сила само ако је уједињена према пет других, економских гиганата, система који су глобални.
„Тако да у овим условима великих промена у свету ја мислим да је за Британију боље што је изашла, али видећемо да ли ће њен народ накнадно то тако да тумачи, зато што се то већ, посебно у британској елити, тумачи као грешка, пропуст и дефицит демократије. Може се десити да у Британији дође до једне поделе које заиста није било још од времена кад су се делили по верским основама“, истиче наш саговорник.
Велика Британија од 16. и 17. века није имала овакву врсту подела, сматра Антић, а то је ишло дотле да је „проевропска струја била спремана да одмах поништи референдум, као и да тражи од суда да га поништи, што је потпуно недемократски“.
У Британији имамо и младу генерацију која је хтела останак у ЕУ, тако да се лако може десити да им у догледно време ЕУ буде нека врста „континенталне Југославије“, као што је и за велики број Срба „Југославија један идеал који је недостигнут“, а „није нам било довољно што је наш народ пострадао“ у БиХ, Крајини, Црној Гори, Македонији…
Ако би будуће генерације памтиле ЕУ као један врхунац британске моћи, онда неће бити битно шта је реално, а ако би до таквог вида „југоносталгије“ дошло у Британији, будуће елите би имале велике проблеме, сматра наш саговорник.
Ипак, кад се подвуче црта, ЕУ ће много више изгубити него Велика Британија, посебно краткорочно, и то што је Унија тражила услове за излазак, нема везе са мржњом према Британији, већ је реч о „самоодбрани“, зато што је један велики систем, у који је много инвестирано, угрожен и то са најлегитимнијег места — од народа, закључио је Антић.