Документом се оштро осуђују све агресивнији потези Русије, Кине, Ирана и Северне Кореје којима настоје да поткопају „нормативне основе и принципе европске демократије и суверенитет свих земаља“ ЕУ, као и да утичу на изборе и подржавају екстремистичке покрете.
Реч је о једном од видова „административног припремања терена“ да се Европски парламент поново усмери у правцу „стварања хомогеног мишљења и страха од трећих држава“ које у ЕУ перципирају као проблематичне и непријатељски настројене, додаје Гајић.
На тај начин врши се једна врста унутрашње хомогенизације и долази до покушаја да се нејединство унутар ЕУ надомести „стварањем једноумља“, под наводном стварном или измишљеном претњом, истиче Гајић.
Тако се, заправо, спречавају политике појединих европских држава које имају суверене одлуке и покушава им се наметнути да мимо сопствених националних интереса и сагледавања стварности у међународној заједници буду приморане да заузму јединствени став и формирају јединствени фронт према оним државама које су апострофиране као опасне и проблематичне у ширењу пропаганде која им се импутира.
„У том смислу се то може видети као софистицирани метод администрације која опслужује тела ЕУ, а пре свега Европски парламент, који има највећи степен легитимитета, да се на тај начин хомогенизује њихово мишљење и дефинише политика коју је онда тешко избећи од стране појединих држава и уопште, унутар тела Европске уније“, каже Гајић.
На питање откуд Иран и Северна Кореја у друштву Русије и Кине, наш саговорник каже да су Иран и Северна Кореја дуги низ година у пропагандном, медијском смислу апострофиране као „отпадничке државе“ и „државе зла“ па се онда, као такве, трпају у исти кош са великим силама у успону.
На тај начин, покушава се створити негативна перцепција Русије и Кине, иако је јасно да ни Иран ни Северна Кореја немају ни медијски, ни политички, ни обавештајни домашај да би могли да делују на тлу ЕУ, а такође немају ни такве интересе.
У Резолуцији се апелује на ЕУ и чланице да ставе под контролу чак и апликације за приватне поруке, што је, према Гајићевом мишљењу, покушај имплементирања неких политика којима би ЕУ, под изговором борбе против пропаганде, „ставила под контролу“ што више канала комуникације.
Све то се сада ради везано за изборе у мају 2019. године, а очигледно је да се бриселски и естаблишмент у Стразбуру јако плаше њихових резултата, истиче Гајић.
Заправо, реч је о покушају да се у изборном циклусу утиче на европско јавно мњење и на европске гласаче кроз причу о борби против опасних, пропагандних утицаја трећих страна. На тај начин врши се и сужавање медијског простора и свести самих грађана ЕУ.
„Под изговором одбране европских вредности, покушава се утицати на резултате избора и на доступност информација, јер ако бисте гомилу информација које се шире савременим медијима прогласили продуктима непријатељске пропаганде и цензурисали их, на тај начин бисте заправо осиромашили доступност медијских садржаја сопственим грађанима и могли бисте да утичете на њихово мишљење у периоду кад ЕУ улази у изборни циклус и кад се очигледно налази у дубокој вредносној и институционалној кризи“, објашњава саговорник Спутњика.
Интересантно је да стављање под контролу апликација за приватне поруке није једина метода карактеристична за Орвелово „министарство истине“ из „1984“.
„ЕУ и њене чланице треба да размотре развој легалне основе и на нивоу ЕУ, и на међународном нивоу, за борбу против хибридних претњи којом би се обухватиле и санкције за одговорне за оркестрирање и спровођење кампања дезинформисања, а деловање компанија за друштвене медије, услуге порука и претраживања треба да буде регулисано како би се осигурала потпуна транспарентност“, наводи се у резолуцији.
Гајић каже да би се у случају спровођења оваквих орвеловских препорука ЕУ мешала у приватне послове својих грађана, под безбедносним изговорима, и да је „очигледно да неко жели да се политика ЕУ усмери у том правцу — у правцу цензурисања и мешања у приватне животе“.
„Они сматрају да су њихове вредности угрожене и да су вредности институционалних здања ЕУ важније од индивидуалних слобода, међу којима је и слобода информисања. Сумњају у могућност критичког мишљења сопственог становништва, односно не верују да њихово становништво може сâмо да разабере између информација које су му доступне. Чини ми се да неко жели да им ускрати приступ одређеним информацијама под изговором да су те информације плански, свесно послате на медијско поље од стране трећих држава, што говори о њиховој великој унутрашњој несигурности и неповерењу у моћ расуђивања сопствених грађана“, каже Гајић.
Резолуција би требало да се нађе на гласању у Европском парламенту у фебруару, и ако би она била усвојена, њени домети не би били претерано дубоки, сматра наш саговорник.
Резолуције Европског парламента у принципу су обавезујуће у инструктивном смислу, али видимо да их се институције појединих држава не придржавају и да се механизми наметања под присилом спровођења таквих одлука у пракси не спроводе.
„ЕУ у пракси нема такве механизме којима може да присили државе-чланице на разним пољима својих политика, па и на медијском, да се дословно придржавају одлука које се доносе на нивоу ЕУ. То није ни празно слово на папиру, јер заиста ће неке државе и неке политичке структуре које подржавају одлуке ЕУ покушати да на тај начин медијски простор редефинишу, односно да га сузе, али неке, са друге стране, то неће учинити, тако да ће ситуација вероватно бити шаролика“, каже наш саговорник.
Тек у време финиша предизборне кампање уочи избора за Европски парламент видеће се колики је био утицај оваквих одлука и какве су последице њиховог спровођења, закључује Гајић.
