„5.000 војника у Колумбију“ — тако гласи белешка коју је током конференције за новинаре у рукама држао саветник за националну безбедност Беле куће Џон Болтон.
Болтонов папир привукао је већу пажњу него обраћање америчког секретара за финансије Стива Мнучина, који је објавио проширење санкција за венецуеланску државну нафтну компанију.
Одмах је покренута лавина спекулација о могућности распоређивања америчких трупа у Колумбији, суседу Венецуеле, која се прошле недеље придружила групи земаља, на челу са САД, које су признале самопроглашеног „прелазног председника“ Хуана Гваида за председника Венецуеле.
Колумбијски шеф дипломатије Карлос Холмес изјавио је да не зна зашто Болтон у рукама држи бележницу са речима „5.000 војника у Колумбију“. Он је нагласио да ће званична Богота наставити да делује „политички и дипломатски“, како би се у Венецуели обновио ред и били одржани нови избори.
На питање о белешци, портпарол Беле куће је лаконски одговорио, цитирајући председника Трампа да су „све опције на столу“. Да су, поводом Венецуеле, „све опције на столу“, амерички званичници изговарају већ дуже време, а републикански сенатор Линдзи Грејем тврди да је са председником Трампом разговарао на тему војне акције у Венецуели.
Са друге стране, представник колумбијског Министарства одбране за Спутњик је рекао да његова земља неће пружити војне базе Америци, у случају војне интервенције против Венецуеле.
Војна интервенција против Венецуеле је, по мишљењу Слободана Пајовића, шефа катедре за Латинску Америку на Геоекономском факултету Мегатренд универзитета, крајња варијанта, која је готово неизводљива.
У Венецуели интересе немају само САД, ту су присутне и Русија, Кина, али и Турска, за коју нема довољно података о њеном економско-политичком присуству, напомиње Пајовић.
„С друге стране, свакако треба узети у обзир и чињеницу да се Латинска Америка променила од периода Хладног рата и да америчке интервенције таквог типа више нису могуће, јер ипак постоји виши степен солидарности. Видели сте да је, на пример, Мексико био директно против мешања у унутрашње послове Венецуеле. Исто то је званично објавио и Уругвај“, каже он.
Међутим, један број латиноамеричких земаља, стицајем околности, због промена режима у тим земљама, није успео да се одупре тенденцији Америке да, након доласка на власт Трампове администрације, покрене оштру политику према Латинској Америци, додаје Пајовић. Међутим, како каже, не види војну интервенцију као опцију у овом тренутку.
Када говори о односима између Венецуеле и Колумбије, професор Пајовић напомиње да су односи двеју држава у целокупном историјском трајању две независне републике затегнути и повремено на ивици сукоба због разграничења у заливу Венецуеле. Тај залив, који се налази на северу Венецуеле, богат је нафтом, а Маракаибо, највећи град у том региону, центар је венецуеланске нафтне индустрије.
Свака војна акција из Колумбије ујединила би Венецуеланце, који би такву акцију схватили као напад на националне интересе земље.
Међутим, Пајовић напомиње и још један разлог због кога је немогуће спровести војну акцију против Венецуеле из Колумбије. То је, како каже, степен хомогености латиноамеричког региона, као и због лоших искустава које је континент имао када су у питању војне интервенције САД, почевши од 19. века до краја Хладног рата.
„Латинска Америка је имала врло лоше искуство са војним интервенцијама САД и то је једна од основних препрека САД да добију савезника који ће дати своју територију за војну базу, где би се рецимо лоцирало 5.000 војника, који би евентуално напали Венецуелу. Међутим, то је, опет, један илузоран потез, јер знамо да је венецуеланска армија једна од најбоље опремљених и увежбаних војски Јужне Америке“, напомиње Пајовић.
Изјава колумбијског шефа дипломатије, да ова земља није спремна да дâ своју територију за америчку војну интервенцију против Колумбије, према Пајовићевим речима, логична је и последица је сазревања свести унутар латиноамеричког регионализма, да тако нешто може бити врло опасно и по друге земље у региону.
„Није само у кризи ’чавизам‘ у Венецуели. Можда ће се у кризи наћи и неки други револуционарни модел. Значи, одређене земље Латинске Америке би на тај начин отвориле простор за амерички интервенционизам, што је једна од најнегативнијих последица у историјском наслеђу у односима између САД и земаља Латинске Америке“, наводи Пајовић.
Колумбија, иако уз Израел и Аргентину има статус придруженог члана НАТО-а и један је од најстабилнијих америчких савезника и партнера на јужноамеричком континенту, не може, према Пајовићевим речима, да отвори врата америчком интервенционизму.
Уз то, Колумбија још није политички стабилна због проблема са герилом, да би могла да уђе у конфликт са Венецуелом, закључује Пајовић.
