О томе шта то конкретно значи, и хоће ли овај гасовод, попут гасовода ТАП, добити изузеће од Трећег енергетског пакета, у овонедељном издању емисије „Енергија Спутњика“ Јелица Путниковић разговарала је с Душаном Даковићем, консултантом за енергетику и уредником билтена Националног нафтног комитета Србије.
Енергетска заједница је, подсетио је на почетку емисије Даковић, заједница држава региона — међу којима је и Србија — које нису чланице ЕУ, а њихов циљ је да прописе у енергетској сфери усагласе са европским прописима. У процес је укључено и Министарство енергетике, а смисао Заједнице, са седиштем у Бечу, јесте да на тржишту земаља које нису део Европске уније уведе регулативу која би их учинила атрактивнији за инвеститоре.
Међутим, испоставило се да је Трећи енергетски пакет, каже Даковић, рак-рана не само српске, већ и руске енергетике.
„У питању је полуполитички, а не економски пакет мера, чија је суштина у томе да се кроз различите модалитете Европа растерети обавезе да има само једног добављача гаса — а то је у овом случају Руска Федерација. У ту причу, у овом тренутку, упада и Србија, пре свега са својом незавршеном причом о ’Јужном току‘ и сада, овим планираним другим краком ’Турског тока‘ којим ми, заправо, постајемо земља-домаћин око 400 километара гасног конектора који повезује Бугарску и Мађарску“, објашњава Даковић.
Упитан какве ингеренције има Енергетска заједница, која у овом тренутку практично командује Србији и осталим земљама шта ће и како да раде у гасној сфери, Даковић истиче да све поруке које Београду стижу нису класичне наредбе, нити захтеви, већ само мишљења — које Србија може, али не мора да прихвати и усвоји — али да, наравно, свака одлука за собом повлачи одређене последице.
„Постоје три захтева који се постављају земљама укљученим у систем гасног транзита: пре свега је то раздвајање компанија које су власници гаса и оператори снабдевања. Други захтев је могућност приступа треће стране коришћењу гасовода, а трећи се тиче контролисаном утврђивању тарифа за транзит гаса. Дакле, Енергетска заједница је овде кључна, јер ће и на основу њеног мишљења инвеститор, у овом случају руски ’Гаспром‘, донети одлуку да ли ће у одређени инфраструктурни пројекат да улаже новац“, објашњава наш саговорник.
Раздвајање компанија за набавку и транзит гаса, иначе, није завршено баш свуда у Европи, али се Србији то све време спочитава као могуће нарушавање европских правила, каже Даковић. Тржиште Србије се сада снабдева гасом преко Мађарске под контролом „Србијагаса“, односно „Гаспрома“ (који је, иначе, сувласник у компанији „Гастранс“), а нови гасовод треба да побољша сигурност снабдевања диверсификацијом путева дотока гаса; како је код нас све то већ решено кроз две (бар формално) одвојене компаније, релативно је мали акценат на изузећу од раздвајања, али Енергетска заједница инсистира на тзв. приступу треће стране.
„То значи да су компаније, односно државе које граде одређену инфраструктуру на својој територији, у обавези да оставе празан капацитет некоме ко у будућности реши да тим цевоводом нешто транспортује“, каже Даковић.
Он додаје да сада преговорима Агенције за енергетику и Енергетске заједнице треба да се утврди колико капацитета гасовода кроз Србију треба уступити трећим странама; упитан да ли је то највише налик идеји да неко, рецимо, инвестира у спрат своје куће који потом треба да стоји празан, или да га користи неко коме градитељ, односно власник, можда не жели да уступи имовину, Даковић каже да је то добро поређење.
Он додаје да дистрибутерима гаса све ово одговара, али инвеститору можда неће одговарати да инвестира милијарду и по евра у нешто што на крају неће моћи сам да користи. „Гаспром“ под тим условима, каже он, може да донесе одлуку да инвестиција у Србији није исплатива.
Други проблем је то што би услед смањеног протока, односно уступања дела капацитета гасовода трећим лицима могло да дође до скока цене транзита.
„Ако се то деси, онда Србија губи сигурност снабдевања, јер је цела идеја да ми више не будемо повезани само једном цеви са Мађарском, већ да трајно решимо снабдевање гасом“, каже саговорник Спутњика.
„Гаспром“ у Србији нема исте гаранције као у Бугарској, јер је тамо унапред продато сто одсто капацитета гасовода трима различитим компанијама и то је гарант финансирања изградње и коришћења, који ће отплаћивати све кредите које подигну.
Даковић напомиње да свака земља мора да обезбеди енергију за своју привреду и грађане, а да политика све своди на расправе о томе шта је чије, одакле гас долази, ког је порекла и које су геополитичке импликације његове употребе.
„Ако је нешто одобрено Немачкој, зашто не би било одобрено и другим земљама?“, пита се Даковић и подсећа да је Немачкој одобрено изузеће из Трећег енергетског пакета да би осигурала испоруке руског гаса западноевроским потрошачима.
Он додаје да ће, чим буде одобрен комплетан пројекат „Северног тока 2“, „и ова наша прича добити на снази“. Доста тога је, каже Даковић, олакшано и убрзано тиме што је већ рађен пројекат за гасовод „Јужни ток“, а два пројекта се у великом броју елемената поклапају.
Упитан да ли ће се градити крак ка Републици Српској, БиХ, који је био предвиђен у пројекту„ Јужног тока“, он каже да то јесте један од услова успеха изградње — диверсификација; ако се ради о територијама којима је потребан гас, то може да лако да прође, али напомиње да дистрибуција по територијама није повезана са алокацијом капацитета унутар самог гасовода.
