У изворном значењу, ријеч „афера“ означава љубавну везу двоје људи која је тајна и морално проблематична. Она је и синоним за појам „скандал“, а описује стање које се веже уз вршење власти уз стварање озбиљних друштвених посљедица.
Дугогодишњи пословни сарадници и пријатељи посвађали су се због пара. И то великих. Када су о томе јавно проговорили, црногорска и регионална јавност је била у прилици да сазна све финесе и тајне операције приликом „дугог путовања у Јевропу“.
Душко Кнежевић се, након свих ових година, „покајао“ и просвијетлио јавност доказима о криминалним радњама дугогодишњег шефа ДПС режима. Докази су деловало вјеродостојно, без обзира на своју тежину и могуће политичке и државне посљедице.
Предсједник Ђукановић је, у видно неконтролисаном стању, покушао да их оповргне, али је то урадио тако да би му боље било да је ћутао. Каснија саопштења његове партије, као и наручена одбрана код интелектуалаца и новинара које је могуће купити за ситне паре, само су појачали овај утисак.
Без обзира на новац и моћ, неке ствари једноставно није могуће објаснити на логичан и шире прихватљив начин. У њих спада безобзирни лоповлук вриједан десетине милиона ева.
Њих двојица су савремена потврда приче о пријатељима који су заједнички започели да копају јаму и такмичили се ко ће да избаци више лопата. Када је рупа постала предубока да би из ње изашли, они нису престали да копају, иако је први и једини рационални савјет када се доспије у такве прилике – „Не копај више“.
Тако смо сазнали како је предсједник зарадио свој први милион евра. И у интерпретацији Душка Кнежевића и у одбрани Мила Ђукановића и његових сателита, кристално је јасно да се ради о класичном, уџбеничком примјеру „прања новца“. Узгред, овај појам је постао један од најчешће кориштених у овом политичко-криминалном галиматијасу, упркос чињеници да иступи јавних личности несумњиво доказују да готово нико нема основну представу шта је суштина овог израза.
„Прање новца“ представља чин легализације новца, најчешће стеченог криминалним активностима. Прање, односно стављање у оквире закона, не може да уради нико други до држава. Било која међународно призната држава, али увијек и једино држава. Банке могу бити средство да се овај чин обави, али он је завршен тек ударањем државног штамбиља.
Конкретно, Душко Кнежевић, као и сви остали банкари, има право (и интерес) да покуша да опере новац, али у томе ће успјети тек када му то потврди Црна Гора, Кипар, Малта, Сејшели, Бахами или…
С друге стране, Влада и владајућа партија у Црној Гори саопштили су сва економска непочинства и незаконитости предузећа и банака над којима власништво и контролу има Душко Кнежевић. И ти подаци дјелују неспорно, иако су суморни и крајње забрињавајући.
Нажалост, заборавили су мали „детаљ“.
Контрола законитости рада свих фирми, па и ових Душка Кнежевића, спада у основну надлежност и одговорност Владе, а тиме и партије која ју је формирала. Изношењем ових поразних економских и правних показатеља доказује се природа Кнежевићевих бизниса, али прије и изнад свега испливава прича о неспособности и корумпираности државних органа који се увијек и стално морају бавити провођењем права и правде. Једнако према свима.
У државама заснованим на владавини права не би ни дошло до овакве парализе система. Државни тужилац, везан Уставом и обавезан личном заклетвом, морао би да уради оно што му закон налаже. У политичком смислу, у судару са законима своје државе, падале су и крупније главе од Милове. Али у Црној Гори се то засигурно неће десити. Барем не док је на челу њеног Специјалног тужилаштва за организовани криминал особа по имену Миливоје Катнић.
Ова осебујна личност већ годинама увесељава најширу јавност, а стручне кругове доводи до очаја својим јединственим правним конструкцијама. Оптужница за тзв. „државни удар“, коју заступа и мијења у свим правцима дуже од двије године, показује сву раскош његовог талента за измишљање чињеница, с једне, и затварање очију пред оним што му се лично не свиђа, с друге стране.
Ипак, највећу бригу мора да изазове његова посљедња изјава поводом афера и скандала који потресају Црну Гору. Дајући низ несувислих објашњења, он их је, као крунским аргументом, појачао упоређивањем сопствене личности са чувеним Марком Аурелијем. Обојица су, како искрено признаде, „незамјењиви и непогрешиви“. Тиме се парализа из области државног права проширила и на област менталног здравља нације.
Судећи по бурним реакцијама на усијаним друштвеним мрежама, занемарљиво мали број људи је прихватио овакво стање као нормално и одрживо. Огромна већина је љута и тражи промјене.
Да ли ће неко бити у стању да стане на чело незадовољних? Да ли ће они сами морати да се организују? Или ће се опет примирити и наставити да живе у садашњој апатији?
