Када бисмо набрајали све медијске намештаљке које су промениле ток историје у последњих тридесет година, списак би био веома дуг. Ево оних главних: Маркале, Рачак, оптужбе да Ирак поседује оружје за масовно уништење, док је Сирија посебан случај.
У тој земљи било је безброј покушаја намештања догађаја који је требало да изазову западну интервенцију у корист џихадиста заогрнутих у одело бораца за демократију.
У Сирији су проваљени они који су покушавали да лажно оптуже легитимну сиријску Владу за масакре цивила. Последња таква провала је признање бившег продуцента британског јавног сервиса Би-Би-Си Ријама Далатија да су снимци у болници након хемијског напада у сиријском граду Думи — изрежирани.
Запад је кривицу за напад свалио на сиријску Владу, а напад је искоришћен као повод за ракетирање Сирије.
„Након шест месеци истраге, без сумње могу да потврдим да је сцена у болници у Думи била изрежирана. Тамо није било жртава“, написао је Далати на свом Твитер налогу.
Како је рекао, приликом напада уопште није коришћена супстанца сарин, али свакако је неопходно сачекати резултате Организације за забрану употребе хемијског оружја, како би се утврдило да ли је нека друга супстанца коришћена.
Снимци из болнице у Думи обишле су свет и утицале да западна интервенција буде представљена као „праведна освета“ против власти која убија сопствене грађане хемијским оружјем.
Образац који смо доживели током деведесетих — два масакра на сарајевској пијаци Маркале, за које је накнадно доказано да их нису починиле српске снаге, као и масакр у сарајевској улици Васе Мискина, искоришћени су као поводи за увођење санкција Југославији и западну интервенцију против Војске Републике Српске, а такозвани масакр у Рачку је искоришћен као повод за НАТО агресију против Србије.
Такође, оптужбе да Ирак поседује оружје за масовно уништење, искоришћене као повод за напад на ту државу 2003, показале су се као лаж.
Директор ПР агенције „Прагма“ Цвијетин Миливојевић још 1995. је књигом „Глобално Потемкиново село“ покушао да, на основу тада доступних информација, доведе у питање стереотипе које је Запад помоћу медијских кампања стварао као поводе за војне интервенције.
Од времена када се Миливојевић бавио овим питањем до данас променили су се, како каже, канали комуникације. Данас је много лакше изрежирати догађај и направити повод за интервенцију, док је лакше и опонирати таквим информацијама, објашњава он.
„Почетком деведесетих имали смо једну неспорну истину, коју су пласирали традиционални медији комуникација, телевизија, новине и агенције западних земаља, земаља НАТО-а. И било је тешко, заиста је био Сизифов посао доводити у питање ту истину. Јер обично је било речи о ономе што зовем заједнички злочиначки подухват оних који су били агресори у тим ситуацијама. Мислим пре свега на НАТО и медије који су под контролом држава-чланица Алијансе“, каже Миливојевић.
Изрежирани догађаји нису почели са кризом у Југославији, њих смо могли наћи и у ирачко-иранском сукобу почетком осамдесетих, као и током Првог заливског рата, додаје он.
Захваљујући лакшим комуникацијским каналима, пре свега Интернету, данас је много лакше оповргнути оно што Запад покушава да наметне као истину. Са друге стране, све је више информација о томе како су западне земље лажирале истину током ратова деведесетих.
Професор Универзитета Илиноис из Чикага Никола Моравчевић доказао је како је америчка администрација заташкавала извештаје из босанског рата који јој нису одговарали. Балистичари су доказали да за масакре на Маркалама нису одговорне српске снаге; више високих дужносника америчке администрације признали су да је тврдња да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење 2003. била лаж.
Сирија је посебан случај — она је због дуготрајности грађанског рата постала полигон за медијске намештаљке, од којих су неке биле веома комичне. Захваљујући друштвеним мрежама, целом свету су постали доступни снимци покушаја инсценирања злочина, а екстремистичке организације су неретко злоупотребљавале и децу у пропагандне сврхе.
Иако је истина о многим догађајима испливала на површину, Миливојевић је песимиста када говори о могућности да се нешто промени. Ствари су, показује на примеру НАТО агресије против Југославије, отишле предалеко.
„Шта ви доказујете? Да је правда спора али достижна? Али ток историје не можете вратити уназад. То је суштина проблема. Рачак је повод за нешто, онда је агресија била разлог за нешто, а последица тог разлога за нешто је чињеница да данас Косово признаје 100 земаља света. И да ли сте ви у праву, то је по мени потпуно небитно“, сматра Миливојевић.
Покајници, попут Далатија, не могу да промене ток историје. Њихова признања могу, према Миливојевићевим речима, да значе нешто једино у моралном смислу.
Ситуацију у Сирији решиће, према његовом мишљењу, сила оружја. Ако је Русија одлучила да остане озбиљан фактор у Сирији, истина ће бити оно о чему данас говори Далати.
