Да бисмо уопште добили слику о томе да ли је Москва повлачењем својих снага из Авганистана направила грешку, неопходно је прво сагледати целокупну политичку ситуацију у том тренутку. Према речима Дмитрија Верхотурова из Центра за проучавање савременог Авганистана, тада су постојала два велика супротстављена табора — социјалистички и капиталистички, један предвођен Совјетима, а други Американцима.
Како објашњава, почетком осамдесетих година прошлог века постајало је јасно да Совјети губе трку и да не могу да се носе са противницима, тако да се повлачење војске из Авганистана ваља најпре посматрати кроз ту призму. Званично, до повлачења совјетских трупа је дошло на основу резултата Женевских преговора, односно договора између СССР-а и САД, где је Москва на себе преузела ту обавезу.
Ипак, не сме се заборавити да су совјетске трупе тада биле супериорне у Авганистану — муџахедини им практично ништа нису могли, а током повлачења није било већих борби. „Дакле, нема ни говора о бежању нити било чему слично — совјетске трупе су се повукле на основу организованог плана, у борбеном поретку, уз обезбеђење за сваки случај“, појашњава.
Треба имати у виду да је улазак совјетске 40. армије у Авганистан 25. децембра 1979. године уследио на основу билатералног споразума о пријатељству и сарадњи са Кабулом, будући да су исламски герилци у том тренутку шиканирали авганистанску војску до тачке да се тадашњи председник Хафизула Амин обратио Москви, тражећи помоћ у циљу очувања авганистанске револуције.
Упитан да ли је излазак совјетских снага из Авганистана грешка тадашње совјетске власти, Верхотуров каже да такве оцене уопште нису примерене, већ да је одлука проистекла из иницијалне одлуке да се војска уопште пошаље у Авганистан.
„Совјетске власти су своје трупе у Авганистан послале како би помогле легитимним властима. Помоћ је била неопходна због слабости авганистанских комуниста да се локално изборе са свим изазовима. Совјетско присуство је довело до осетних резултата. У одређеним околностима можда бих се и могао сагласити да је повлачење било грешка. Међутим, пре свега бих рекао да је само реч о неповољном стицају околности“, истиче.
Свакако не треба заборавити да је рат у Авганистану имао јак утицај на спољну политику Совјетског Савеза и био један од кључних разлога за прекид владавине Комунистичке партије. Поред тога, након овог рата настали су бројни верски, национални и етнички покрети унутар исламске популације централних совјетских република, што је довело и до успона исламског фундаментализма, а у великој мери и до јачања покрета за независност у Чеченији, након чега су уследили Први, а затим и Други чеченски рат.
Међутим, 12 година након изласка Совјета из Авганистана, у ту земљу улазе америчке снаге под изговором уклањања талибанског режима, који је у том тренутку пружао помоћ и уточиште терористичкој организацији Ал Каиди, предвођеној Осамом бин Ладеном — главним кривцем за терористичке нападе 11. септембра 2001. године на Њујорк и Вашингтон.
Чињеница је, објашњава Верхотуров, да су Американци Авганистан затекли у сасвим другачијим условима, будући да је прошао прилично дуг период од када су Совјети изашли, до тренутка када су на власт дошли талибани — покрет који се родио у Пакистану и који је у том тренутку постао доминантна снага, заузевши практично целокупну власт на територији читавог Авганистана.
„Признали они то или не, основна намера Американаца није била борба за власт у Авганистану, као ни уклањање талибанског режима који су се у том тренутку изузетно проширио, већ жеља да ојачају своје присуство у региону, имајући у виду да је Авганистан ’стратешко двориште‘ из којег се јако лако може контролисати и надгледати ситуација, како у Русији, тако и у Кини“, закључује.
Упркос томе, политички аналитичар Василиј Кравцов, који је лично боравио у Авганистану и након што се совјетска војска повукла, сматра да одлазак руских снага није била грешка. „Као сведок тих дешавања ово говорим. Повлачење није била грешка, већ апсолутно исправан потез у свим аспектима, како у спољнополитичком, тако и у унутарполитичком, али и хуманитарном смислу“, категоричан је.
Иначе, као последица рата 14.453 совјетска војника убијена су у периоду од 1979. до 1989. године, док је на муслиманској страни погинуло између 150.000 и 180.000 муџахедина. Процењено је и да је милион Авганистанаца умрло као резултат немира током овог периода.
