Почетком 14. века клима је постала хладнија и наступило је такозвано мало ледено доба, чији тачан временски оквир није утврђен. Према званичној анализи НАСА, мало ледено доба је трајало од 1550. до 1850. године, са кратким топлим периодима. Поједини истраживачи сматрају да је хладни период почео мало раније и да су узрок томе вулканске ерупције које су се десиле средином 13. века.
„Шта користе геофизичари и палеоклиматолози да би одредили приближно време промене температуре? Земљиште, маховину, годове на пресеку стабла. Годови могу да зависе од микроклиме одређеног подручја, подземних вода, терена и још много тога. Али, на пример, дендрохронологија у Сибиру није погодна за проучавање малог леденог доба. Ми имамо своје специфичности, јер су код нас загарантовани шумски пожари, па је тешко пронаћи дрво које је старије од 50-60 година, док у тундри уопште нема годова на стаблима. Што се тиче земљишта, према подацима научника који проучавају тло из Јекатеринбурга, испоставља се да је тридесетих година 18. века у зони северне тајге дошло до отопљавања. Међутим, историјске чињенице говоре другачије. Један од учесника Велике северне експедиције (1734-1738) пише да нису могли проћи Обским заливом чак ни лети, јер им је сметао лед. Испоставило се да у нашим условима најбољи показатељи климатских промена нису земљиште и дрвеће него инсекти, поготово што има довољно историјских података о њиховој миграцији“, каже доцент на катедри за националну историју са Тјуменског државног универзитета, Сергеј Туров. Након анализе великог броја података о изненадном појављивању обичних смеђих бубашваба и скакаваца у Западном Сибиру, научник је то повезао са појединим фазама малог леденог доба, делимично и са надолазећим отопљавањем.
„Инсекти воле топлоту. Просечна годишња температура расте, па и они освајају нове територије. На пример, 1764. године, гувернер сибирске провинције Чичерин послао је сенату поруку о катастрофалној инвазији скакаваца у Западном Сибиру и тражио је укидање пореза и замрзавање цена хлеба. Реч је о врсти скакавца који је дошао из Казахстана, с југа. Или на пример, смеђа бубашваба, која је забележена на Алтају у исто време кад и скакавци“, објашњава истраживач.
Туров свој приступ назива историјском ентомологијом и сматра да ће овај научни инструмент омогућити да се прецизније одреди хронологија климатских промена, као и важних историјских догађаја.
Генетичари и антрополози са Института за еволуциону антропологију Друштва „Макс Планк“ су 2003. године проучавали узорке митохондријске ДНК сиве ваши (pediculus humanus capitis) и телесне ваши (pediculus humanus corporis), која паразитира на телу човека, и утврдили да су се ове врсте раздвојиле пре 70 хиљада година, што значи да су људи већ тада носили одећу, јер телесне ваши обитавају у наборима одеће.
Амерички научници су 2011. године, упоређујући геноме сиве и телесне ваши, утврдили да су се одвајање врста ваши и појава одеће десили раније, пре око 170 хиљада година. И постоји вероватноћа да одећу нису измислили наши преци, него неандерталци.
„Хомо сапијенс у то време још није био напустио Африку, где му није требало ништа више од траке тканине око кукова, док су ненадерталци пролазили кроз један од најтежих климатских периода за све време свог постојања“, пише у књизи „Неандерталци: Историја неоствареног човечанства“, археолог и сарадник Института за историју материјалне културе Руске академије наука Леонид Вишњацки.
Још један ектопаразит, креветна стеница, помаже да се разјасни древна историја човечанства. Према подацима кинеских палеонтолога, овај инсекат се хранио чак и крвљу диносауруса. Када су они изумрли, стенице су се пребациле на слепе мишеве, а преко њих су дошле до човека.
Након што су напустили Африку, пре више од 70 до 170 хиљада година (подаци су различити и углавном се заснивају на датирању најстаријих остатака хомо сапијенса на подручју Евроазије), наши преци су се населили у пећинама, у којима су већ живели шишмиши.
Анализа генома различитих популација креветне стенице, која се храни људском и крвљу шишмиша, показала је да се, упркос заједничком претку, ови инсекти веома разликују.
Креветна стеница (cimex lectularius), која паразитира на човеку, има мању генетску разноврсност и карактерише је отпорност на хемикалије које људи користе како би је истерали из куће. Осим тога, представници дивљих и „питомих“ стеница у лабораторијским условима не дају одрживо потомство, што може говорити о формирању нове врсте. Сада научници покушавају да одреде време раздвајања две врсте кућних стеница како би утврдили када је тачно хомо сапијенс населио Евроазију.
