Протести коју су избили у центру Кијева крајем новембра 2013. године били су реакција украјинске опозиције на одлуку председника Виктора Јануковича да обустави преговоре о склапању Споразума о придруживању између Украјине и Европске уније. У суштини, кораци ка „придруживању“ прекинути су због става украјинских пословних кругова који су саопштили да ће споразум са ЕУ угрозити економске односе са Русијом, основним спољнотрговинским партнером Украјине. Осим тога, држава није имала средстава за прелазак на европске трговинске стандарде.
Међутим, прозападна опозиција није била задовољна одлукама које је донела власт, па су се 21. новембра 2013. године на Тргу независности у центру Кијева почели окупљати демонстранти са слоганима који подржавају асоцијацију са ЕУ и противе се сарадњи са Русијом. Кијевски административни суд забранио је демонстрантима да постављају шаторе на Тргу независности, али они су игнорисали ту одлуку.
У ноћи 30. новембра 2013. године припадници украјинске специјалне полицијске јединице „Беркут“ започели су преговоре са учесницима акције због потребе да се ослободи центар Кијева, али демонстранти су гађали полицију камењем, флашама и бакљама. Безбедносне снаге су протерале демонстранте са Трга, али су се након тога на друштвеним мрежама појавиле гласине о „девојци коју је убила полиција“ и о „претученој деци“, иако те ноћи нико није умро, а међу приведеним особама и жртвама сукоба са „Беркутом“ углавном су били одрасли мушкарци.
Већ 1. децембра у центру Кијева почело је масовно окупљање присталица опозиције из западне Украјине. Радикали који су били на страни „Евромајдана“ окупирали су неколико административних зграда у центру Кијева и покушали су изведу напад на зграду администрације председника.
Они су више од два сата тукли ненаоружане полицајце, а то су на крају зауставиле јединице „Беркута“. Од почетка децембра 2013. до средине фебруара 2014. године демонстранти су неколико пута покушали да заузму владин кварт и улице које воде ка Тргу независности, али су одступали пред полицијским снагама.
Тада су се лидери „Евромајдана“, посланици Врховне раде — Арсениј Јацењук, Олег Тјагнибок и Виталиј Кличко обратили западним земљама са захтевом да уведу санкције против Украјине. Помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију Викторија Нуланд лично је посетила Кијев 11. децембра. Том приликом је разговарала са демонстрантима.
Крајем децембра, ситуација у украјинској престоници се привремено стабилизовала, јер демонстранти нису били довољно јаки да у том моменту преузму власт. У јануару 2014. године под притиском западних земаља Виктор Јанукович је ушао у преговоре са лидерима опозиције са предлогом да се створи коалициона влада.
Ситуација се погоршала 18. фебруара 2014. године, када су демонстранти, упркос текућим преговорима, покушали да заузму владин кварт, али их је полиција спречила у томе. Следећег дана присталице опозиције почели су са масовним нападима на зграде Министарства унутрашњих послова Украјине и Службе безбедности у западној Украјини.
Двадесетог фебруара чланови „Самоодбране Мајдана“ поново су покушали да упадну у зграду председничке администрације, а непознати снајперисти су отворили ватру како на чланове „Самоодбране“, тако и на полицију. Претпоставља се да су снајперисти пуцали из зграда хотела „Украјина“ и конзерваторијума који су били под контролом демонстраната.
Приликом тог напада погинуло је неколико десетина особа. Због ескалације насиља, Виктор Јанукович, уз посредство министара спољних послова Немачке, Пољске и Француске, потписао је споразум који је укључивао прекид насиља, амнестију, уставну реформу и превремене изборе. Међутим, представници покрета „Десни сектор“ и „Самоодбране Евромајдана“ изјавили су да им споразум не одговара и обећали су да ће наставити са узурпирањем власти.
„САД и Европа имале су сличне интересе по питању Украјине, али различите циљеве. Европљани су хтели да одузму Кијев Русији, а Вашингтон је желео да Русија и Украјина постану непријатељи. САД нису захтевале коалициону владу, него им је било потребно да на власт дође радикална десница. Они су осрамотили европске министре, који су иступили као гаранти споразума“, изјавио је заменик директора Института земаља Заједнице независних држава Владимир Жарихин.
Уочи напада на зграду председничке администрације Виктор Јанукович је напустио Кијев и отпутовао у Харков. Демонстранти су 22. фебруара заузели владин кварт. Тада је опозиција иницирала хитан састанак Врховне раде. Радикали су претњама присилили неколико десетина посланика да дођу у зграду Парламента, како би обезбедили кворум и затражили оставку председника државе.
За председника Врховне раде изабран је члан „Народног фронта“ Александар Турчинов, који је са те позиције сменио представника „Партије региона“ Владимира Рибака.
Истовремено, Виктор Јанукович изјавио је да он не намерава да поднесе оставку, али га је Врховна рада оптужила „да се на неуставан начин сам повукао са дужности“ и расписали су превремене изборе. Александар Турчинов је следећег дана изабран за вршиоца дужности председника Украјине.
„Таква процедура, као што је свргавање председника са власти, није предвиђена украјинским законима. Постојала је институција импичмента, али је за њено покретање било неопходно формирање специјалне комисије. Међутим, тај корак је био могућ у одређеним случајевима, међу којима није било напуштање Кијева. Након кршења Устава и других закона, лица која су дошла на власт у Кијеву постала су државни преступници“, рекао је Владимир Жарихин.
Са друге стране, политиколог Антон Хашченко сматра да снаге, које су 2014. године дошле на власт у Украјини, сада покушавају да тумаче норме националног права у своју корист и да оправдају своје поступке идеолошким мотивима, али то сада ништа не мења.
„Упркос реторичким техникама, не може се сакрити суштина догађаја. То није била спонтана манифестација народне воље. Демонстранти, који су извршили професионалне упаде у административне зграде и управу снага безбедности, били су припремљени. То је био добро испланиран државни удар“, рекао је стручњак у интервјуу за РТ.
Према речима члана Академије политичких наука Русије Андреја Кошкина, преврат у Украјини уклапа се у класичну шему „обојене револуције“.
„Постојале су три фазе догађаја: хаос, смена политичког режима и спољна контрола. Нема сумње да се Украјином сада управља споља“, истакао је он.
Саговорник је додао да стварну ситуацију у Украјини јасно приказује фотографија из 2014. године, на којој тадашњи потпредседник САД Џо Бајден у једној од сала у Врховној ради седи на месту „председника“ на челу стола. Касније је Бајден радо спомињао догађај како је приморао Петра Порошенка да смени главног тужиоца и како га је присилио да сарађује са Арсенијем Јацењуком.
„Политички модел који је наметнуо ’Мајдан‘ био је неприхватљив за становнике Крима и Донбаса, који су одбијали да се повинују лицима која су извршила државни удар. То је био повод за Кијев да пусти глас о измишљеној руској агресији и потреби да јој се одупре. Та тема је омогућила Петру Порошенку да заузме место председника државе, а сада се током своје предизборне кампање поново вратио на ту тему. Циљ његове милитаристичке реторике је да прикрије социјално-економске неуспехе европске политике коју је изабрао“, констатовао је Кошкин.
Према речима стручњака, украјинске власти су далеко од потреба и тежњи обичног народа, а заинтересовани су само за реализацију личних пројеката.
„Једино што у Украјини тренутно напредује, осим дугова, јесте бизнис Петра Порошенка и људи из његовог окружења. Према медијским извештајима, богатство председника Украјине вишеструко се повећало пет година након ’Евромајдана‘“, истакао је стручњак.
„Као резултат акција такозване нове власти номинални БДП Украјине пао је за више од 1,5 пута, пензије су смањене скоро два пута, просечна зарада у доларима још није достигла показатеље из 2013. године. Међутим, дошло је до пораста цена становања и комуналних услуга од пет до десет пута. Као резултат свега, данас је Украјина проглашена за најсиромашнију земљу у Европи“, додао је Кошкин.
Притом, политиколог је истакао да је објективна статистика главни непријатељ кијевског режима.
„Шта би боље описало стање у Украјини од чињенице да око 10 милиона њених радно способних грађана тражи посао у другим земљама“, нагласио је стручњак.
Кошкин истиче да због свега тога разговори о успесима Кијева у добијању томоса од Васељенске патријаршије или о снабдевању војске оружјем звуче као софистицирано исмевање.
Према проценама стручњака, поверење грађана у украјинску власт пет година након „Евромајдана“ достигло је рекордно низак ниво.
„Према подацима украјинских социолога, Порошенку не верује око 80 одсто Украјинаца. Изгледа да је то истина. Чињеница да шоумен Владимир Зеленски има највиши рејтинг јасан је знак очаја. Људи су спремнији да гласају за комичара, него за оне који су дошли на власт 2014. године. Гласање на предстојећим председничким изборима ће највероватније у великој мери бити протестно. Истовремено, многи се плаше кандидата који позивају на дијалог са Москвом, што је ефекат петогодишње русофобне пропаганде и блокирања приступа алтернативним изворима информација“, сматра Кошкин.
Он је додао да су у свему томе Украјинци жестоко преварени.
„У Украјини владају сиромаштво и милитантни национализам. Њеним становницима је обећано равноправно чланство у Европској унији, али уместо ка ЕУ, држава корача у пропаст“, закључио је Кошкин.
