Нуклеарне силе Индија и Пакистан засад су своје анимозитете испољиле обарајући једна другој војне авионе. Може ли остати само на томе? Општа забринутост је сасвим оправдана јер барут је у 21. веку, очигледно, постао превазиђена покретачка енергија ватреног оружја, изгубивши битку са нуклеарном.
Прво су авиони индијског ратног ваздухопловства у пакистанском делу Кашмира напали терористичке кампове као одговор на напад бомбаша-самоубице у коме је недавно погинуло 40 индијских војника у индијском делу Кашмира, објаснио је индијски министар Гаџендра Синг Шехават.
Портпарол пакистанских оружаних снага, генерал-мајор Асиф Гафур, потом је објавио да је војска те земље оборила два индијска војна авиона, који су нарушили њен ваздушни простор у спорном региону Кашмира. Након тога, из Њу Делхија је саопштено да је Индија за одмазду оборила пакистански војни авион. Дошло је потом и до пада индијског војног хеликоптера у њиховом делу Кашмира, а одмах су се огласили и званичници Русије, Америке и Кине, позивајући на смиривање ситуације.
С надом да ће „здрав разум“ спречити ескалацију сукоба две нуклеарно наоружане земље, премијер Пакистана Имран Кан позвао је данас на разговоре са Индијом.
„Историја нам говори да су ратови лош избор. Моје питање је да ли себи, с обзиром на оружје које имамо, можемо приуштити лош избор“, рекао је Кан за време кратког телевизијског обраћања нацији. То се вероватно сада, као и увек у сличним ситуацијама, пита највећи део човечанства, који, за разлику од оних малобројних, у рату види само несрећу.
Примирје између Индије и Пакистана које мање-више траје две деценије, у ствари је само једна од епизода током година сукобима који се смењују практично откако су 1947. две државе добиле независност од Велике Британије, пошто су као њена колонија биле део јединствене територије британске Индије.
„Индија и Пакистан су водили четири рата у протеклих 70 година независности једне и друге државе, а својеврсна јабука раздора је Кашмир. Пакистан никада није пристао на поделу Кашмира са Индијом. Граница између двеју држава која се протеже Кашмиром је такозвана линија контроле која је остала од првог кашмирског рата које су две земље водиле одмах после добијања независности 1947“, објашњава одличан познавалац прилика у том делу света, спољнополитички коментатор Борислав Коркоделовић.
Он за Спутњик напомиње да су се, према претходном договору, хинду и муслиманска заједница одвојиле, али да начин на који је то урађено између Индије и западног Пакистана и даље изазива тензије, па и оружане сукобе.
Други кашмирски рат је избио 1965, а трећи је био 1999. године и тада је посебно Русија имала посредничку улогу, док су Американци извршили значајан притисак на Пакистан, који је тада био њихов беспоговорни савезник, указује Коркоделовић и подсећа да је рат између две државе вођен и 1971. године, и то због независности Бангладеша, коме је Индија помогла да се отцепи од Пакистана.
„Од 1999. године није било ратова, али је 2001. дошло до инцидента када су муслимански терористи из организације Џаиш ел Мухамад (ЏЕМ) напали парламент у Њу Делхију, и тада је погинуло око 20 индијских припадника снага безбедности, због чега су девет месеци односи били затегнути. Готово по ивици ножа кретале су се обе стране, али су успеле то да превазиђу“, навео је саговорник Спутњика.
Увек је у таквим ситуацијама било посредовања, као што су се сада, како је приметио, већ огласили званичници трију светских сила — САД, Русије и Кине. Указује, такође, да је тада значајну улогу одиграо и пакистански председник Первез Мушараф, који је успео да са руководством Индије изглади односе.
Само су, међутим, привидно ти односи били на узлазној путањи, додаје Коркоделовић и истиче да су они увек били веома крхки и подложни терористичким нападима, поготово ЏЕМ-а, који је од раних деведесетих веома активан не само у Кашмиру, него и у другим деловима Индије.
На питање да ли су најновији инциденти ексцесна ситуација, или се може очекивати поновно отварање ратног жаришта које је само привремено било угашено, Коркоделовић одговара да проблем може да буде то што Индија улази у период предизборне кампање за парламентарне изборе у априлу.
„Увелико је реторика појачана у Њу Делхију, при чему се, интересантно, користи напад ЏЕМ-а из 2016, па политичари то користе да истакну свој патриотизам и одлучност да Пакистану никако не дозволе да прође некажњено за последње терористичко дело, када су пре две недеље убијена 44 индијска војника“, каже саговорник Спутњика.
Он се слаже са оценом да је чињеница што су у међувремену обе земље постале нуклеарне силе, довела до дужег примирја међу њима.
„Као што су се и велике силе у време Хладног рата ослањале на равнотежу страха, тако су и обе регионалне силе свесне тога да и једна и друга имају атомско оружје. Због тога је и међународна заједница веома заинтересована да оне буду утишане“, каже Коркоделовић.
Он зато претпоставља да ће већ данас у Вухану у Кини, на састанку министара спољних послова Индије, Русије и Кине, ово питање бити високо на дневном реду. Индија је, како напомиње, незадовољна ставом Кине, која не жели да ЏЕМ сврста у терористичке организације, држећи се Резолуције 1267 Уједињених нација, према којој је само Ал Каида терористичка организација. То ствара велико незадовољство код Индуса, каже Коркоделовић за Спутњик.
Руски политиколог Александар Перенџијев сматра да је најновији конфликт између две државе са нуклеарним наоружањем само показао колико је светски мир постао рањив. Зато истиче да постоји хитна потреба да се ради не само на денуклеаризацији Северне Кореје, већ и на решавању бројних других конфликтних ситуација.
„То што САД константно раде на урушавању система међународне безбедности, па у том смислу и нуклеарне, доводи до тога да су почели да избијају локални конфликти, укључујући и оне који су били готово решени и угашени. И то је веома опасно, јер сви ови конфликти, иако локални, носе потенцијалну опасност за читаво човечанство, тим пре када се ради о државама као што су Пакистан и Индија, које су практично на своју руку постале атомске државе“, каже Перенџијев за Спутњик.
Он, такође, напомиње да је ово знак да САД не могу самостално да решавају све светске проблеме и да у то обавезно треба да буде укључена и Русија.
