Документарни филм „Српски гамбит: Звезда и смрт грофа Вронског“ редитеља Михаила Јолкина, у ком главну улогу игра српски глумац Милош Биковић, биће приказан данас у оквиру Феста у Музеју југословенске кинотеке. Ово остварење је научно-популарни приказ биографије пуковника Николаја Рајевског, који је Лаву Толстоју послужио као прототип за једног од главних јунака романа „Ана Карењина“.
Протагониста овог јединственог документарца, глумац Милош Биковић, објашњава за Спутњик да је било врло захтевно поистоветити се са ликом који тумачи.
„Не могу себе да поредим са њим јер је он ипак херој. Не би било у реду. С обзиром на то да сам морао таквог човека да играм и да пронађем неке паралеле, мене је његов јуначки подвиг заиста задивио и није ни чудо што је ушао у историју као Вронски, тј. један од највећих јунака у светској литератури“, наглашава Биковић.
Подсећања ради, Рајевски је био унук чувеног генерала Рајевског, који је окарактерисан као јунак рата против Наполеона и Бородинске битке. Никола Рајевски је као добровољац погинуо у Србији у боју с Турцима 20. августа 1876. године.
„За мене је Рајевски вредан дивљења зато што се данас поставља питање да ли вреди гинути за неки идеал. Да ли вреди гинути за сопствену земљу? Замислите тог човека који је отишао у другу земљу да ратује не за свој народ, него за братски народ. За мене је то подвиг који је још племенитији. То је нешто више од патриотизма“, подсећа Биковић и додаје да ће публика након овог филма сазнати појединости из живота Рајевског које нису познате широј јавности.
„Многи и не знају за то да је Рајевски у ствари — Вронски. Многи не знају за Рајевског уопште. Не само у Србији него и у Русији. Знају да је постојао, али нису упознати са тим ко је он заправо био“, истиче глумац.
Наш саговорник је прецизирао да светска књижевност даје изузетно добар материјал за филм и да је кинематографија на неки начин ослоњена на литературу и из ње произилази.
„Мислим да би и кинематографија морала да на неки начин буде у кореспонденцији са том основном и важном литературом за идентитет једног рада, тј. да би морала да прати и да скреће пажњу на важне теме и књижевна дела“, закључио је он.
