И једно и друго предочио је председавајући председништва БиХ Милорад Додик у истом обраћању. Тако се наспрам јединства свих потребних актера о ауто-путу нашла најава референдума о самосталности Републике Српске, који ће, како је објаснио, уследити уколико иницијатива Странке демократске акције о промени имена Републике Српске стигне до Уставног суда БиХ.
Док врх СДА буде већао има ли сврхе проверавати Додикове тврдње о референдуму, деоница трасе ауто-пута биће представљена Председништву БиХ и уцртана у карту.
И опет парадокс. Договорена траса ауто-пута који би требало да споји БиХ са Србијом практично је последица несагласја. Пошто две године два ентитета у БиХ нису могла да се договоре да ли ће Београд и Сарајево бити повезани ауто-путем преко Бијељине и Тузле, или преко Ужица и Вишеграда, одлучено је да траса обухвати оба правца и да са саобраћајницама у Србији чини прстен.
И још један парадокс. Резултат посвађаних политика значиће да ће обични људи профитирати. Коначно. Уместо једне модерне деонице добиће две. Треба веровати да ће се са тим сагласити и инвеститори, јер турски званичници су одавно рекли да не улазе у то куда ће ићи траса, само да се око тога постигне договор. Вредност радова које би требало да финансира Турска, према Додиковим речима, процењује се на три милијарде евра.
„Морамо да правимо ауто-путеве, јер великим путевима људи долазе, а малим путевима одлазе“, сликовито је у једној реченици Додик сажео важност одлуке.
Путеви свакако остају где јесу, без обзира на судбину држава.
Тако је „Ауто-пут братство и јединство“, како се некада званично звала главна југословенска путна саобраћајница, захваљујући неспорној врцавости балканског духа, током ратних година црнохуморно прекрштен у ауто-пут братства и убиства. Њиме, данас безименим, и даље теку реке аутомобила повезујући људе неких новонасталих држава.
Писац и новинар Мухарем Баздуљ ипак није склон мишљењу да ће Република Српска референдумом рушити Босну и Херцеговину, али јесте оном да је ауто-пут прека потреба њених житеља и путника намерника.
„Не верујем да су у читавој данашњој геополитичкој констелацији те најаве референдума ишта друго осим реторика и претње. У глобалној констелацији то нити је реално, нити је паметно, а Додик није нереалан политичар. И он то неће урадити, али то користи да би имао једну врсту оружја у преговорима“, каже Баздуљ за Спутњик.
Зато изградњу ауто-пута од Београда до Сарајева пре сматра добром одлуком и реалном потребом, него политичким пројектом.
„Немате на Балкану два велика града која су по ваздушној линији ближа, а до којих је већа мука доћи. И нигде није дошло до толике пропасти у односу на предратно време што се тиче комуникације као између та два града. Старији знају да је воз који се звао ’Олимпик експрес‘ осамдесетих година прошлог века возио четири сата, а сада нема воза никаквог“, напомиње писац и новинар родом из БиХ.
Он додаје да ауто-пут није посао који се може брзо урадити, али ће када буде завршен бити апсолутно од користи за све људе који живе на потезу источне Босне и Херцеговине и западне Србије.
Баздуљ дели мишљење да је одлука о траси ауто-пута победа обичног човека и његових потреба над дневном, најчешће свађалачком политиком.
„То је сигурно. Сведоци смо одласка људи, нарочито из малих средина, а близина такве комуникације олакшава живот људима који су изван два велика града, а везани су за њих што се тиче школовања, лечења, трговине. Такви пројекти су првенствено корисни, како се то каже, обичним људима“, истиче Баздуљ.
За почетак је и то довољно. А ако се покаже да је то и „мировни пројекат, који је много више од ауто-пута и од повезивања“, како је то још почетком 2017. оценио тадашњи премијер Србије, а садашњи председник Александар Вучић, тим боље.
