Не постоји човек у Србији који не памти реченицу Фридриха Енгелса да је породица основна ћелија друштва — тако су барем учене нешто старије генерације, које су имале прилику да у средњим школама слушају предмет под именом Марксизам.
Колико се суштина улоге породице у српском друштву променила током тешких година ратова и санкција, а потом транзиције? Колико је она на удару са разних страна, од медија до опште друштвене климе, и шта породица значи данас?
Клима је таква као да има за циљ да релативизује и поништи све ауторитете у српском друштву, па и породицу, став је групе интелектуалаца која се бори за очување „традиционалних породичних вредности“.
О положају породице у Србији данас, на трибини под називом „Куда иде српска породица“ говорили су Миша Ђурковић, филозоф и директор Института за европске студије, психотерапеут Зоран Миливојевић и доцент Правног факултета у Београду Милош Станковић.
Њих тројица покушали су да осветле неколико аспеката удара не само на породицу, као основну друштвену институцију, већ и на, како Ђурковић каже, елементарни опстанак српског и свих других европских народа.
Рат за традиционалну породицу траје и води се на више фронтова и у читавом низу питања и не без успеха, оцењује Ђурковић. Успешно је спречено доношење породичне књиге у грађанском законику, као и увођење сурогат материнства. Ове две мере, према Ђурковићевим речима, веома су проблематичне.
Као један од великих успеха покрета за очување традиционалне породице Ђурковић наводи спречавање увођења образовних пакета у којима је породица дефинисана као најопасније место у друштву. Модел борбе против увођења ових образовних мера пример је, каже он, како се треба борити за традиционалну породицу.
„Најпре су учитељи и професори у школама видели и обрадили тај материјал, послали нашим пријатељима из организације ’Православни родитељ‘, који су нама, који смо у прилици да радимо са медијима, доставили тај материјал. Ми смо успели, без икаквих средстава, без уложеног динара (морате да знате да се са друге стране улажу милиони евра за борбу против породице), да сами пласирамо пет јавних наступа и пет текстова у пет дана и да изазовемо озбиљну гужву у држави и постигнемо да ове информације стигну до родитеља“, објашњава Ђурковић.
Када је завршен процес информисања јавности, цела земља, а нарочито групе на Вајберу у којима се окупљају мајке деце која иду у вртиће или школе, извршиле су притисак на државне органе. Десет дана касније, надлежни министар изашао је у јавност и рекао да се процес увођења образовних пакета обуставља.
Синергија јавних личности, грађана и запослених у образовним установама успела је тако да заустави увођење мере која је била директно усмерена против породичних вредности.
Станковић се у излагању концентрисао на одредбе породичног закона које се односе на права детета, насиље у породици, као и на закон о спречавању насиља у породици који је, према његовим речима, споран.
У породично-правном обрасцу који се поставља као доминантан, не само у Србији, јер то је шира тенденција, проблематичне су многе ствари које се тичу права детета. Једна од њих коју наводи Станковић је право детета да, са навршених 15 година, самостално одлучује са којим ће родитељем живети ако су родитељи разведени.
Ни у једном европском законодавству детету није дато тако суверено право да само одлучује, као што је случај у српском законодавству, каже Станковић. Законодавац је био склон да даје широке формулације, које су подложне различитим тумачењима. Једно од, како Станковић каже, невероватних овлашћења која су дата петнаестогодишњем детету да самостално одлучује је и да може самостално да одлучује о предузимању медицинског захвата.
„И опет та широка законска формулација наводи сваког правника на питање шта се све подразумева под медицинским захватом. Да ли тај медицински захват подразумева, рецимо, прекид трудноће? Да ли тај медицински захват подразумева, можда, промену пола? Дакле, не само да дете има та своја права, већ та права ничим нису ограничена, нити макар коригована могућношћу родитеља да процењују овакве дечје одлуке спрам дечјег најбољег интереса, што је иначе један од лајтмотива породичног права“, каже Станковић.
Одредбе закона о насиљу у породици такође су пуне парадокса и подложне су различитим тумачењима и злоупотребама. Станковић наводи пример мере ограничења кретања и комуницирања деце са трећим лицима.
„Да ли то значи“, пита се Станковић, „да родитељ који не допусти малолетном детету да излази касно увече или му сугерише да се не креће у одређеном друштву, или га спречи да присуствује састанцима верских секти, заправо, по слову закона, врши насиље у породици? Буквално тумачење сведочи томе у прилог. А нови закон о спречавању насиља у породици створио је у том смислу бескрајне могућности да деца ’дисциплинују‘ своје родитеље“.
Станковић, како каже, наводи пример из свог ближег окружења, када је дете, због свађе са оцем око тога који ће телевизијски канал гледати, позвало полицију и пријавило оца за насиље у породици.
Оно што је главни проблем, закључује Миливојевић из своје дугогодишње психотерапеутске праксе, јесте то што је васпитање изједначено са пружањем љубави.
Пружањем љубави код детета расте позитивна слика о себи, и то су родитељи дужни да раде; међутим, додаје Миливојевић, родитељи су дужни и да дисциплинују своје дете, које се понаша по принципу пријатности. Родитељ је дужан да у васпитању деце буде онај који уноси принцип реалности, цитира Миливојевић знаменитог Сигмунда Фројда — да учи децу да постоје пријатности које су штетне и непријатности које су корисне.
„Модел који се промовише је, дакле, модел који изједначава љубав и васпитање, и резултати су катастрофални“, наводи Миливојевић. „Претходни модел, васпитање у коме имате дисциплиновање, али немате показивање љубави, није добар за личност. Када смо то открили, наступило је ово попустљиво васпитање, свођење васпитања на љубав, а оно што треба је и једно и друго. Значи, дајте љубав, да дете изгради позитивну слику о себи, а притом га дисциплинујете“.
Дисциплиновање подразумева, додаје Миливојевић, „мораш“, „не смеш“ и казну. Док „мораш“ и „не смеш“ служе за стварање навика код детета, поставља се питање каква казна треба да буде.
Ту долазимо до дефиниције насиља као нелегитимне примене силе, док се легитимна примена силе не сматра насиљем. И родитељ мора да има могућност легитимне примене силе.
На родитеље треба гледати као на људе који највише воле своју децу, који су највише заинтересовани да та деца израсту у самосталне, одговорне људе који су довољно социјализовани и успешни, сматра Миливојевић. Међутим, додаје он, држава кроз законе гледа на родитеље као на сумњива лица.
Захваљујући медијима, стиче се утисак да екстремних случајева има много и да држава треба да уведе контролу, мешајући се у приватне односе, закључује Миливојевић.
Античке државе мешале су се у свакодневне односе родитеља и деце, што је карактеристика недемократских друштава, a мешање у приватне односе у античком свету било je вођено заштитом колективитета. У модерно време, ти се принципи спроводе са намером да се промовишу крајње индивидуалне и себичне тежње и захтеви.
