Повељом о српском културном простору, документом који су заједнички донели Министарство културе и информисања Србије и Министарство просвјете и културе Републике Српске, исказује се заједничка тежња културних чинилаца у Србији и РС за усаглашавање активности и мера од стратешког интереса за српску културу и за њено међусобно повезивање и представљање у свету, уз уверење да начела и становишта, изнета у документу, деле и припадници српског народа у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и Срби у ширем региону и дијаспори.
Потписници Повеље, министри културе двеју земаља Владан Вукосављевић и Наталија Тривић, сматрају да овакво деловање треба да активира различите путеве сарадње са културама других народа из најближег окружења, или с народима са којима делимо опште ставове о пожељним хуманистичким вредностима.
Под српским културним простором подразумева се, како је наведено у документу, простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живео или још увек живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалног културног наслеђа, било да се налази у оквиру граница или изван граница његових државних творевина.
Својим потписима министри су изразили и тежњу за узајамно-сагласном, културно-просветном политиком, отвореном за равноправну и целисходну сарадњу са културама других народа.
У Повељи се констатује да убрзане промене и глобализацијски процеси увелико доводе у питање културну разноликост света, а припадност националној култури, сматрају потписници, не представља замену, него шири контекст у којем се препознаје и остварује сваки слободни појединац.
Националне културе представљају израз еманципације народа као историјских заједница, достигнуће модерног доба и демократских друштава, а брига о њиховом очувању савремени свет признаје као важан аспект остваривања људских права, сагласни су Вукосављевић и Тривићева.
Даље се наводи да Србија, као матична држава српског народа, развија институционалне оквире и остварује респективну подршку очувању културних права етничких мањина према највишим мерилима међународне праксе.
Стога се, сматрају министри, не може начелно доводити у питање ни потреба да и култура српског народа у Србији и Српској, у региону и дијаспори или расејању, од Требиња и Херцег Новог до Суботице и Вршца, од Врања и Грачанице до Бање Луке, буде развијана у својим вредностима и традицијама, како у области савременог стваралаштва, тако и у области очувања, проучавања и презентације културног наслеђа.
Посебну пажњу два министарства посвећују успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму, о подршци програмима наставе српског језика, историје и културе, што представља, сматрају, „једно од темељних оруђа у легитимном настојању да избегнемо однарођавање нових нараштаја, не само у све бројнијој дијаспори, него чак и у Србији и Српској“.
Обнова и заснивање лектората у иностраним центрима, нарочито у срединама са снажном српском заједницом, допринеће, уверени су министри, и ширењу интересовања припадника других народа за језик и културу српског народа.
Ћирилица као историјско писмо и симболичка идентификација српског народа широко је препозната као културно добро, чију позицију у јавном саобраћају треба системски оснажити, слажу се Вукосављевић и Тривићева.
Двоазбучност је, како истичу, реалност српске културе, али не сме да искључи бригу за првенство писма којим се Срби служе преко хиљаду година, а која је у региону потиснута, а у прошлости, у окриљу окупационих режима, и формално била забрањивана.
У Повељи се подсећа и на потирање српских културних трагова на подручјима ван територије Републике Србије и Републике Српске током 20. века, као и на угрожену баштину на Косову и Метохији.
Констатује се да је дугорочна политичка стратегија непризнавања, заташкавања и релативизације речених појава геноцидног карактера присутна до данас, што је „оставило крупне последице и на самосвест и на укупну позицију српског народа“.
С друге стране, истиче се у документу, постоји снажна тенденција да се изоловани или конструисани догађаји из давнијих или недавних међунационалних сукоба ревизионистичким дискурсом без дубљег утемељења наметну као обавезујући наративи у којима је српска страна безусловно негативно маркирана.
Обнова поверења међу суседним народима може да почива једино на спремности да се уваже веродостојне историјске чињенице и различите интересне перспективе са којих се чињенице тумаче, што подразумева потпунији увид у страдална искуства других у окружењу.
Стратешко полазиште српске културне политике треба, сагласни су министри, да буде засновано на уверењу да је пре свих ширих интеграција први и незаобилазни корак јачање кохезије унутар српског културног простора.
У Повељи се истиче и да развијање историјске свести и културе памћења, нарочито о размерама геноцида над српским народом, континуирана презентација ове теме у музеологији, уметностима и публицистици, треба да буде пример заједничког одговорног односа према прошлости.
Два министарства се залажу да владе Републике Србије и Републике Српске заснују сталну институционалну форму за планирање, координацију и поспешивање свих продуктивних облика међусобног повезивања унутар српског културног простора, сачињену од представника кључних установа културе, Српске православне цркве, као и водећих српских културних организација у региону и дијаспори.
„Једино народ утемељене историјске и културне самосвести може да допринесе квалитету шире културне комуникације. Српска култура је показивала и даље показује примерну отвореност за друге, не занемарујући ни свест о потреби заштите базичних интереса у области културног идентитета и зарад националног опстанка и зарад даљег развитка. Декларисана сагласност у нашим изнесеним културним опредељењима важна је претпоставка за делотворан одговор пред изазовима процеса акултурације, тј. асимилације, као и негирања српске културне традиције, те основ за очување српске културе“, стоји у Повељи.
Једино народ са изграђеном културном самосвешћу може бити активни члан глобалне, европске и светске заједнице као њен драгоцени чинилац, од којег се не очекује само да опонаша извесне културне обрасце, него да их и ствара, сагласили су се Вукосављевић и Тривићева.
