Није ни НЛО, ни торнадо: Чаробна поларна светлост у Финској

Поларна светлост (лат. aurora polaris) је светлење ноћног неба, обично у поларним зонама.

На северу се назива аурора бореалис (лат. Aurora borealis), а када се јави на Јужном полу аурора аустралис (лат. aurora australis). Пошто су обе ауроре истог порекла научници појаву називају 'поларна аурора' ("aurora polaris" - лат. северна зора).

Име 'северна зора' је настало од утиска који се стиче при појави ауроре, посебно гледано из Европе - на северном хоризонту се указује црвенкаста светлост као, на истоку, у зору, пред излазак сунца.

Данас је познато да аурору изазивају електрони са енергијама у опсегу 1-15 keV, тј. електрони који су убрзани напоном од 1000 V до 15.000 V. Светлост настаје када се ти електрони сударају са атомима у горњим слојевима атмосфере, обично на висинама 80-150 km.

У светлу преовлађује емисија атомског кисеоника - зеленкаста линија на 557,7 nm и (нарочито код електрона ниже енергије и на већим висинама) тамно црвена линија на 630,0 nm. Обе линије потичу од забрањених прелаза атомског кисеоника са енергијских нивоа који су (у одсуству судара) стабилни чиме се објашњава споро паљење и гашење (0,5 - 1 s) аурориних зракова.

Многе друге спектралне линије такође су заступљене, нарочито оне молекулског азота, и оне се пале и гасе много брже, откривајући прави динамички карактер аурора.

Ауроре такође могу да се опазе у ултраљубичастом (UV) делу спектра, што се посебно добро региструје из свемира (али не и са земље јер атмосфера апсорбује UV зраке). Свемирска сонда „Полар“ је регистровала аурору чак и у подручју X-зрака.

Аурора се јавља или као „дифузно светљење“ или као „завеса“ која се шири у правцу исток-запад. Понекад се образују „мирни лукови“ а некада се светлост непрекидно мења на небу („активна аурора“).

Свака завеса се састоји од бројних паралелних зракова, усмерених у правцу локалног магнетног поља што наводи да је аурора условљена Земљиним магнетским пољем.

Појава поларне светлости везана је за магнетне буре које су опет повезане са једанаестогодишњим циклусом активности сунчевих пега. Такође је уочено да до геомегнетних бура најчешће долази у време равнодневице, дакле у рано пролеће или јесен што је помало загонетно јер активност на половима нема много везе са годишњим добима.