„Платформом за дијалог о коначном правно обавезујућем споразуму за нормализацију односа између републике Косова и Републике Србије“, коју је јуче усвојила косовска скупштина, Приштина је после осам година трајања Бриселског дијалога на њега ставила тачку.
Да је такав исход био известан било је јасно пошто из Бриселског споразума није испунила ништа на шта ју је својим потписом 2013. године обавезао тадашњи премијер, а данашњи председник Хашим Тачи.
Признање независног Косова
Већ у уводним напоменама јасно је наведено како такозвано Косово замишља дијалог, који, наводно, треба да буде интензивиран и убрзан у овој години како би се дошло до споразума који ће бити правно обавезујући.
Предмет тог споразума треба да буде решавање свих отворених питања, што ће, како се наводи, обема државама омогућити да међусобно признају независност и отворе пут Косову ка чланству у ЕУ и УН.
Документ садржи 11 „главних принципа“, а основна сврха је да се осигура јасно признање и прихватање суверенитета и територијалног интегритета Косова од стране Србије, која, како се напомиње у првом принципу, неће утицати на треће земље да блокирају пријем Косова у УН, ЕУ и друге међународне организације.
Наредни принцип је да нема споразума о било чему док нема споразума о свему, а примарно је признање независности Косова.
Потпуни територијални интегритет — нема ЗСО
Према трећем принципу, устав Косова није предмет преговора, а шести принцип прецизира да „сваки коначни споразум мора бити у складу са уставом републике Косова“, према којем су „суверенитет и територијални интегритет републике Косово неповредиви, неотуђиви и заштићени свим средствима које дефинишу устав и закони“.
Приштина би да предупреди могућност формирања Заједнице српских општина, чак и у њиховом сценарију — да Србија призна независно Косово. Тако принцип седам прецизира да у структури власти на Косову не може да постоји додатни ниво власти осим локалне и централне.
„Република Косово је посвећена поштовању одредби устава и Ахтисаријевог плана о међуопштинској сарадњи, али ове одредбе не могу за резултат да имају још један ниво власти“, јасна је платформа.
Без разговора о Трепчи и Газиводама
Принцип број осам је недвосмислен да права на ресурсе и природна добра која се налазе на територији такозване републике Косово искључиво припадају Приштини и нису отворена ставка за преговоре. Другим речима, о језеру Газиводе и рудницима Трепче нема преговора.
Следећи, девети принцип прецизира да ће коначни правно обавезујући споразум ступити на снагу само ако буду испуњена три услова: да Србија призна Косово као независну и суверену државу, да после тога буде одржан референдум о споразуму спроведеном на Косову и да затим споразум ратификују „скупштине обе државе“.
У платформи се објашњава и шта за Приштину значи нормализација односа. Она, како је наведено, подразумева јасно, безусловно и неповратно признање државности Косова од стране Србије и то у садашњим границама.
Србија плаћа ратну штету
Посебан део документа се односи на кривичну одговорност и репарације за ратне злочине, кршење људских права и кршења хуманитарних закона у прошлости. Под кривичном одговорношћу за ратне злочине Приштина подразумева да коначни споразум мора да успостави специјални суд за истраживање, гоњење и пресуде за ратне злочине које је Србија починила на Косову 1998. и 1999. године, као и да је Србија одговорна и да мора да плати цифру еквивалентну ратној штети, као компензацију за економске губитке које је Косово имало током рата.
У одељку који се односи на међународне уговоре наведено је да питање сукцесије Косова, „као и за друге државе-чланице бивше Југославије“, треба да буде решено у складу са Бечком конвенцијом о споразумима о сукцесији.
Укидање Резолуције 1244
Посебан део платформе се тиче Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација коју би Приштина да стави ад акта.
„Косово није више у стању непосредне ратне опасности. Процес стицања надзиране независности успешно је окончан 2012. године. Та чињеница би требало да резултира укидањем Резолуције 1244 СБ УН из 1999. године“, наводи се у платформи која се завршава одељцима који се односе на њену примену и на решавање несугласица.
Приштина сматра да споразум треба да буде постигнут уз помоћ медијације ЕУ и подршке САД, што би служило и као гаранција за имплементацију обавеза које се предвиђају споразумом.
Ваљда и сами свесни нереалности целе приче, у последњем одељку напомињу да „без обзира на то колико пажљиво је формулисан, коначни споразум може довести до непристајања на интерпретацију или имплементацију“. Зато препоручују да би споразум требало да садржи јасне процедуре за решавање таквих несугласица.
