Злочин који је НАТО извршио над Савезном Републиком Југославијом (Србија и Црна Гора) може бити представљен на више погрешних начина и на само један прави, истини вјеран. Статистика о броју убијених, о разарању школа, болница, мостова, фабрика.., о тонама експлозива, забрањеним касетним бомбама, количинама радиоактивног и хемијских отрова може да приближи, али никако и да представи сву монструозност тог чина.
У људској је природи да потискује сјећање на ужасе доживљене у прошлости. Такође се нерадо прихватају сурова објашњења, попут расподјеле свјетске моћи и сопствене (без)начајности.
Али, с друге стране, особина правих народа и људи је да се боре и чувају достојанство, као смисао свог постојања. „Нека буде шта бити не може“, записао је наш највећи пјесник, а његов народ запамтио и пронио кроз вјекове.
Из пребогатог и тужног албума слика током 78 дана НАТО агресије издвојио бих двије, мени нарочито драге.
За све вријеме рата дешавало се много културних, забавних, хуманитарних и патриотских манифестација, које су показале невјероватну снагу, креативност и несаломљиви народни дух.
Слике и поруке које су са њих упућиване у свијет, наликовале су ремек-дјелима врхунских пропагандиста, а најчешће су биле доскочице из „главе цијела народа“. Тако духовите опаске и убојите коментаре нису могли да смисле никакви професионалци. Поред духа, супротстављање је било и сопственим животима и тијелима. Радници су бранили своје фабрике, грађани мостове који их спајају, тргове, школе и болнице…
Народно јединство и одлучност у отпору су били толики, да смо сви личили на велику породицу са тек нешто мало заблудјелих припадника. Из мора духовитих порука упућених јавности држава из којих су убице долазиле, издвојио бих ону са антиратног митинга у Никшићу:
„Гађајте и нас — нијесмо губави!“
Откада је НАТО авијација дјеловала по положајима Војске Републике Српске (1994-1995) у Босни и Херцеговини, било је реално претпоставити да ће наредна мета бити Савезна Република Југославија.
У Школи националне одбране, као највишој образовној институцији у Војсци Југославије, из које излазе будући генерали, теоретски је симулиран напад НАТО-а.
Полазници су имали задатак да постављају одбрану, полазећи од расположивих материјалних и људских потенцијала. Практично, готово четири генерације врхунских официра је уградило себе и своја стручна знања у планирање и припремање одбране од НАТО агресије. Њихова удружена стручна памет довела је до одбране са рјешењима која су се, у неким областима, показала генијалним.
Први успјех је остварен „уласком у главу“ непријатеља. Анализе које су, у овој војно–образовној институцији, урађене након агресије, математички прецизно су показале да су наши војни стручњаци имали 85 одсто успјеха у предвиђању активности агресора.
У вријеме НАТО агресије, свршени полазници Школе националне одбране већ су били распоређени на најзначајнија командна мјеста у Војсци Југославије. Сваки од њих је, дакле, знао како ће се одвијати напад у цјелини, па је успјешније могао да обавља своје појединачне задатке. То је донијело другу, стратешку предност нашој страни, страни која је била вишеструко слабија у технолошком погледу.
Већ је било устаљено да НАТО, у првој фази напада, удари по систему веза. Моћни уређаји и опрема за прекид и ометање свих видова комуникације противничке стране били су оно са чиме се он необично поносио (хвалили су се да могу да зауставе рад сатова на руци, а камоли војних уређаја).
Рачунали су да, у таквим околностима, јединице бивају одсјечене од својих команди и постају „обезглављене“, усљед чега се систем одбране распада, а противник се масовно предаје. На бази такве рачунице су НАТО команданти увјеравали своје политичке лидере и укупну јавност да ће отпор Војске Југославије бити сломљен у року од 72 часа, или ће она бити потпуно уништена.
Но, наш систем веза није био ни уништен, нити онеспособљен. Првенствено због тога што је био заштићен неочекиваним иновацијама које су биле плод рада хиљада припадника наше техничке интелигенције, не само из војних, него и из научних и стручних структура. Њихово оружје је, несумњиво, било убојитије, али наше главе су (и овај пут) биле паметније.
Успјешност у примјени ових рјешења разјарила је Команду НАТО-а. Испоставило се да они нису говорили истину, да нису добро предвидјели нашу снагу и начин одбране, те да стога могу бити смијењени са високих и уносних положаја. Свој бијес и страх показивали су све новим и новим ракетама и бомбама, по циљевима који нису били брањени, јер их ниједна разумна војна сила (ми смо вјеровали да НАТО то јесте) никада не би смјела напасти.
Као бивши премијер непостојеће државе имам сталну обавезу да јавност подсјећам на херојство и високи професионализам официра и војника који су бранили и одбранили нашу државу и слободу у вријеме злочиначке НАТО агресије.
Њихов је подвиг још и већи ако се подсјетимо да су многи међу њима, умјесто заслужених признања и ордења, напрасно послати на судове или, у бољем случају, експресно пензионисани. Али, оно што код њих задивљује, јесте, након свих протеклих година, непостојање горчине према властима које су се недолично односиле према њима.
Они јесу и морају бити спокојни. У одсудним тренуцима за свој народ и своју државу они су радили свој посао и урадили су га одлично. Такав унутрашњи осјећај је највећи орден.
Данас, као пензионер и ван политичких токова, храбрим себе да је и садашња генерација професионалних војника прихватила и надоградила искуства својих славних претходника. Надам се да постоји неки сличан план („за не дај боже“) и да је он увелико уигран.
У ствари, не надам се. Ја знам да је тако.
