Поводом предстојеће 20. годишњице од почетка војне агресије НАТО-а против СРЈ, Горњи дом Парламента Русије усвојио је документ у којем се наводи да се та војна операција одразила негативно на даљи развој узајамних односа европских држава и на њихово међусобно поверење.
„Војна операција НАТО-а против суверене Савезне републике Југославије је претворила Алијансу у главну опасност за безбедност у свету, а некажњавање одговорних довело је до нових трагедија у Сирији, Ираку и Либији“, саопштио је Савет Федерације Русије.
Колико тај документ значи за Србију и колику међународну тежину има?
Каријерни дипломата Зоран Миливојевић сматра да тај документ и те како има тежину, јер је Русија велика сила и без ње се данас не може разговарати о глобалним односима.
„Сасвим је сигурно да тим документом Москва шаље и поруку која има глобално значење у којем правцу ће Русија у наредном периоду наступати и на којим основама ће штитити међународни поредак и принципе и норме међународног права“, прва је реакција нашег саговорника.
Он напомиње да су са Косовом створени преседан и покушај да се то квалификује као јединствен случај, који се не може примењивати на неке друге случајеве, што се испоставило да не стоји.
„Ово је документ званичног органа Руске Федерације и то је у измењеним међународним околностима свакако од значаја и практично представаља неку врсту става Руске Федерације у вези са будућим схватањем и третирањем глобалне безбедности и стабилности“, наводи Миливојевић.
Тај документ има и изузетну важност, објашњава наш саговорник, јер је његов циљ и реафирмација међународног поретка у којем владају принципи Повеље УН, али и међународног права.
„То се односи на поштовање суверенитета и територијалног интегритета држава и свих важећих документа која постоје на нивоу Уједињених нација, али и на нивоу ОЕБС-а, јер треба подсетити и на Хелсиншку повељу и на Члан седам те повеље, који јасно исказују став о поштовању суверених држава“, истиче наш саговорник.
Он подсећа да је НАТО бомбардовање СРЈ почело без одобрења СБ УН, а овакав документ Миливојевић види и као најаву Руске Федерације да ће се у наредном периоду заложити за поновно успостављање оног међународног поретка и оних норми и стандарда који су важили до пада Берлинског зида и појаве униполарног света.
Јелена Пономарјова, публициста и познавалац геополитичких прилика на Балкану и професорка Московског универзитета за међународне односе, наглашава да је 20. годишњица бомбардовања суверене европске државе значајан моменат у историји не само српског народа, већ и осталих народа и држава света.
„Зато је ова резолуција позив свим државама света да осуде агресију. Овај злочин не застарева. Одлично знамо како се развијао конфликт, колико је бомби бачено, колико и каквих објеката је срушено. То је већ све проучено и документовано, али да ли смо се довољно замислили над последицама ове акције? Свет је данас постао опасно и деструктивно место. Свакодневно чујемо да су се у различитим деловима света десили терористички напади, са великим бројем жртава. Великом делом то је последица чињенице да је 24. марта 1999. године НАТО једнострано донео одлуку да бомбардује СРЈ, односно Србију, без дозволе СБ УН“, подсећа она.
Пономарјова додаје да се ради о томе да је 1999. године, под маском хуманитарне интервенције, заправо извршена прва директна агресија против једне европске државе, од окончања Другог светског рата.
„А какве су последице уследиле? Та интервенција је ’отворила врата‘ сличним акцијама НАТО-а по свету: Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, а данас се чини да је на реду Венецуела. Још једна важна последица је то што видимо да су се интереси западноевропских држава и САД подударили са интересима транснационалних компанија, које су буквално кренуле да харају и краду сировине суверених држава. У случају Србије, један од главних трофеја бомбардовања јесте покушај отцепљења јужне српске покрајине КиМ и једнострано проглашење независности. Такође видимо не само покушај, већ и експлоатацију ресурса покрајине“, каже Пономарјова.
Према њеном мишљењу, до те агресивне интервенције је дошло између осталог и захваљујући одређеним историјским условима, када реално није било противтеже и контраделовања водећих актера на међународној сцени, пре свега није било адекватне реакције Руске Федерације.
„У том тренутку, руско руководство се заиста, благо речено, налазило у тешкој ситуацији. А ако се присетимо и недавно објављених докумената из библиотеке Била Клинтона у вези са преговорима Јељцин–Клинтон, испоставља се да руководство није ни размишљало о стратешким последицама неадекватног реаговања, што се касније одразило и на руске националне интересе. Данас, наравно, можемо да говоримо о тадашњој економској и војној слабости РФ, али из моје перспективе, као научника и истраживача, морам признати да тада заиста није било политичке воље да се одговори јаче, жешће“, каже Пономарјова.
Но, како наводи она, то је истовремено и лекција коју је Русија тада научили из југословенске, односно српске трагедије, и која је веома важна за Русију.
„И направили смо закључке. Само војно и економски јака држава и сложно, уједињено становништво могу се реално супротставити агресији. Зато је важно не само схватити и остати веран својим националним интересима, већ у том смислу и ојачати војну и економску моћ“, констатује Пономарјова.
Према њеним речима, на позив да се прикључе осуди бомбардовања могу се одазвати државе које су очувале макар део свог суверенитета. У том смислу, Пономарјова је подсетила на недавне речи чешког председника „да је то била огромна грешка и обмана тадашњих нових чланица НАТО-а“.
„Мислим да би управо Мађарска, Чешка и Италија могле да осуде бомбардовање. Балканске државе би требало да се замисле, јер би њих у будућности могло да задеси нешто слично. Наравно, од великих држава то би могли да буду Кина и Иран. Ту су и државе Латинске Америке и оне које су самосталне у одлучивању и могу да дозволе себи вођење независне политике. Ту најпре мислим на Кубу, Венецуелу, Никарагву и свакако Сирију, која је и те како на својој кожи осетила последице агресивне политике“, напомиње Пономарјова.
Како закључује Пономарјова, у овом позиву да се осуди агресија може се реализовати и могућност очувања суверенитета, јер ако данас не осудимо бомбардовање, мир ће свакако кренути странпутицом.
Руски сенатори су подсетили и да је НАТО у бомбардовању Југославије користио муницију пуњену осиромашеним уранијумом, што је узроковало многобројне жртве међу цивилима. Поред тога, признање независности Косова, које је уследило 2008. године од читавог низа земаља Запада, представљало је само наставак онога што је започео НАТО — подршку сепаратизму и конфликту на територији бивше Југославије.
